Požar na javi – nered u glavi

Propustio je, naravno, da kaže da nije isto da li gore šume ili deponije. Kao što nije isto gori li bilo šta zbog neuobičajene toplote ili nemara. Propustio je takođe da odgovori zbog čega kasni izgradnja nove deponije? Kako je moguće da ima novca za kičerajske spomenike a ne i za odlaganje otpada?

Bilo je potrebno više časova da se gradske vlasti oglase povodom požara u deponiji u Vinči. Tek kada se otrovni dim koji je prekrio Beograd više nije mogao ni sakriti ni prećutati. Pa, ne zna se šta je gore. To što su ćutali ili to što su obznanili.

Da je Borhes živ u njegovoj „Istoriji Beščašća“ svakako bi se našlo mesta za gradonačelnika Beograda i njegovog zamenika( mada se, u stvari, ne zna ko je čiji zamenik). Prvi po antologijskoj izjavi da se od otrovnog dima spasavamo tako što ćemo zatvoriti prozore. Što bi, naravno, bilo spasonosno na Grenlandu a ne i u Beogradu gde su ovih dana tropske vrućine. Gradonačelnika bi za „Istoriju Bešćašća“ preporučivala ne samo pomenuta izjava već i višečasovna ćutnja o požaru koji u najdoslovnijem smislu ugrožava zdravlje žitelja grada koji mu je poveren na upravljanje. Umesto da pozove na uzbunu, što mu je kao prvom čoveku prestonice prevashodna obaveza, on se svojski trudi da umanji veličinu opasnosti kojoj su izloženi građani Beograda ili, još određenije, da neistinito predstavi posledice požara u gradskoj deponiji. To što su merenja pokazala da je prisustvo toksičnih čestica osam puta veće od normalnog za njega nije razlog za brigu, odnosno kako on kaže za „paniku“. Da li čovek time hoće da kaže da ponuđenu alternativu da udišemo pregrejani vazduh u stanu sa zatvorenim prozorima ili onaj napolju sa otrovnim česticama treba da prihvatimo sa nepomućenim spokojstvom. Ako mu je to namera nema nikakve nedoumice da svesno i, kako bi to pravnici rekli „sa predumišljajem“, umanjuje ozbiljnost događanja ili, još određenije, obmanjuje građane. U tom slučaju bi se za mesto u „Istoriji Bešćašća“ kandidovao po dva osnova. Teško je, naime, reći šta je nečasnije: da svoje obaveze zanemaruje kao gradonačelnik ili kao lekar.

Njegov zamenik je u preinačavanju stvarnosti otišao još dalje. Kao renesansna ličnost koja je obdarena mnogim darovima u opis nemile pojave uveo je do sada nepostojeće pojmove. Ne znajući kako da pomiri nesaglasive opise da je požar ugašen ali da još gori izmislio je da će za „dogašavanje“ proteći još neki dan. To bi bilo isto kao da je rekao da se istrčana trka još „dotrčava“. Zamenik je privukao pažnju još jednom izjavom o tome kako svuda plamte požari pa zašto ne bi i kod nas. Propustio je, naravno, da kaže da nije isto da li gore šume ili deponije. Kao što nije isto gori li bilo šta zbog neuobičajene toplote ili nemara. Propustio je takođe da odgovori zbog čega kasni izgradnja nove deponije? Kako je moguće da ima novca za kičerajske spomenike a ne i za odlaganje otpada? Za premeštaj sa mesta (što se takođe krije od građana) gde već godinama tinja plamen manjeg obima.

Može se razumeti da osoba koja čupa listopadno drveće da bi zasadila palme na Kalemegdanu ne preza ni od toga da trovanje građana predstavi kao nešto uobičajeno, maltene kao bezazleni incident. Nehotice je time otkrio koliko se staraju o dobrobiti građana. Koliko brinu za njihovo zdravlje. Pa do čega im je tada stalo. Jedino do utiska. Do vlasti po svaku cenu.

Da su režimski mediji saučesnici vlasti svedoči i izveštavanje o požaru u deponiji u Vinči. U svakoj normalnoj zemlji to bi bila najvažnija vest koja bi potisnula sve ostale. Ali ne u Srbiji u kojoj je od hijerarhije vrednosti važnija hijerarhija političke podobnosti.

Da nije tako ni vrhovni se ne bi usudio da izazovno nagovesti kako će istrajati u novim kopovima uglja i termoelektranama kao jemstvu „energetske sigurnosti“. I to u vreme kada cela Evropa odustaje i od jednog i od drugog opredeljujući se za izvore koji ne nanose štetu životnoj sredini.

Iz izjava klonova na vlasti vidi se da im namera vrhovnog nije promakla. Nije, prema tome važno što trećina gradova u Srbiji nema pijaću vodu. Što se subvencionišu pogoni „prljave industrije“, što se najavljuje otvaranje rudnika koji zagađuju zemlju i vodu i truju vazduh. Jedino je važno da se nacionalni dohodak uveća za neki procenat kako bi bi se zadovoljila opsednutost vrhovnog kako smo – kao i u svemu ostalom – prvi u Evropi.

Nije isključeno da ćemo biti prvi i u proizvodnji aparata za disanje koji će se naticati potrošačima preostalog čistog vazduha. Sa neurednim platišama vlasti će lako izlaziti na kraj tako što će jednostavno zavrtati slavinu.

Gradske vlasti su, otuda, možda u pravu što umanjuju pogubnost toksičnog požara u Vinči. U odnosu na to šta nas čeka trovanje ovih dana je takoreći letnja idila.

Kako da se izbavimo od orvelovske budućnosti? Tako što trovačima treba jasno staviti do znanja da skrnavljenje prirode kao i sve što narušava zdravlje ljudi – kao i zločini protiv čovečnosti – ne zastareva. Da će za to kad tad odgovarati.

Autor je novinar