Poziv na čovečnost

Uprkos dobronamernosti (želje za pružanjem podrške i osuda okrivljene strane), takve reakcije često nanose još više štete.

Mada je izvesna doza verbalne agresije krajnje razumljiva, da li nam to buntovno vikanje zaista može pomoći?

Osuda se lako može iskoristiti kao ventil za ličnu frustraciju, no takva reakcija samo dalje produbljuje polarizaciju društva kao još jedan vid surovosti, još jedan trougao drame (spasilac – progonitelj – žrtva) i vožnja istim krugom pakla.

Odričući se razumevanja, odbacujemo priliku za suštinsku promenu.

„Potrebna je milost kako bismo ostali blagi u surovim situacijama.“

U ovako delikatnim trenucima potrebno je ostati miran i preispitati skrivenu psihološku dinamiku po kojoj su odgajane generacije ljudi.

Svrha prepoznavanja tog transgeneracijskog obrasca nikako ne bi smela biti traganje za novom metom i upiranje prsta ka nekom nevaljalom pretku – već nastojanje da se istinski razume tako teška i važna problematika, da se preuzme puna odgovornost i da se najzad promeni stari, patološki obrazac.

„Trauma je dominantna činjenica savremenog života (…) i postala je tako česta pojava da većina ljudi nije ni svesna njenog postojanja. Ona je životna činjenica, ali ne mora biti i doživotna kazna. Ne samo da se može isceliti nego, uz odgovarajuće vođstvo i podršku, može imati preobražavajuću moć. Trauma ima potencijal da preraste u najznačajniju silu koja vodi prema psihološkom, sociološkom i duhovnom buđenju i evoluciji.“

Mada je naneta šteta neosporna i preživljena bol verovatno neizreciva, umesto zavodljivosti učešća u ‘strašnom sudu’, možemo nastojati da se opredelimo za prihvatanje.

Prihvatanje da negde gori; da taj požar poziva na pažnju i konstruktivno delovanje umesto gorkog animoziteta; da se vatra ne gasi vatrom.

Trajno rešenje dolazi samo ako sprovedemo potrebne korake da se novi požar spreči.

Drugim rečima: vreme je za mudro promišljanje sistemske promene kroz sveobuhvatnu i kontinuiranu edukaciju.

Prihvatanje će, takođe, premostiti jaz od ozlojeđenost do radoznalosti – kako bismo se iskreno zainteresovali za uzroke, emotivnu prošlost i razvojne traume obe strane – i progonitelja i žrtve. Jedino što tada zaista preostaje jeste svestan izbor saosećanja – da budemo čovečni prema svakome, da budemo ljudi i u dobru i u zlu, i kada ne shvatamo, i kada nam je tema mrska, i kada nas nešto boli – jer, istinsko saosećanje ne isključuje nikoga.

Tek tada, razotkrivaju se neki novi slojevi smisla i lekoviti melemi koji bi dobro došli svima nama.

Možda je ovo vreme žalovanja: prilika da uvažimo tugu zbog otetog detinjstva; zbog nedostatka bezbednog okruženja da se to užasno iskustvo odmah podeli, zaustavi i blagovremeno zaceli; zbog posezanja za ljubavlju i prihvatanjem izvan porodičnog doma; tugu zbog tereta ćutanja; tugu što je tako intimna trauma postala deo javnog diskursa.

Tugu, ogromnu tugu.

Možda je ovo takođe prilika da uvažimo tugu zbog ukorenjenog doživljaja bespomoćnosti od kojeg se kratko bežalo primenom sile nad drugim ljudskim bićem, krhkim i jednako bespomoćnim; zbog ponavljanja zlostavljačkog obrasca koji je bio jedini poznat da se ne može zamisliti ni jedan drugi životni scenario do želje da se progonjeni proganjanjem oslobađa vlastite teskobe.

Tugu, ogromnu tugu.

Napokon, ovo je vreme kada na izvestan način možemo da proslavimo nečiju hrabrost, dostojanstveno izlaganje i pronalaženje nove snage u ranjivosti; da i sami budemo nosioci vrlina za koje se srčano zalažemo.

P. S. Uz duboko uvažavanje psihološke boli ženama koje su hrabro podelile svoja iskustva, ponovo napominjem da ove smernice ni na koji način ne opravdaju zlostavljačko ponašanje. Naprotiv, u pitanju je nastojanje da se stekne uvid u koren ovakvih društvenih devijacija na putu ka njihovom prevazilaženju.

Autorka je diplomirana sociološkinja i holistička terapeutkinja.