Foto: Privatna arhivaPre više od pola veka, na krilima posleratnog zanosa Srbija je uz sve ideološke indoktrinacije prolazila kroz možda jedinu istinsku modernizaciju u svojoj istoriji.
Pored urbanizacije i industrijalizacije, društvo je prolazilo kroz sveukupno revolucionisanje društvenih odnosa uz snažan kulturni razvoj koji je u velikoj meri bio posedica i globalnih kretanja.
U tom procesu stvaranja nove države i novog društva, osnovano je pozorište za decu „Boško Buha“. Bremenitost i simbolika života Boška Buhe bila je jasna, motivišuća i obavezujuća, bez obzira na oktroisano službeno sećanje. Fizički minijaturan, Buha je bio među najhrabrijim proleterima, učesnicima narodnooslobodilačke borbe.
Ustaše su ga proterale iz rodne Slavonije, a četnici ubili u blizini sela Jabuka kod Prijepolja. Imao je svega sedamnaest godina.
Vremenom je pozorište nazvano po Buhi postalo najvažnije dečje pozorište Srbiji, ali i deo odrastanja, sazrevanja i spoznavanja sveta mnogih generacija sve do druge decenije vrlog, novog XX veka i dolaska SNS na vlast.
U meri u kojoj se društvo pedesetih godina razvijalo, danas se još intenzivnije degradira i gasi.
Pre nekoliko dana, uprava i ansambl pozorišta su se oglasili, progovorivši o problemima, ali samo delimično. Saznali smo svašta, samo ne ko je za dugogodišnje probleme odgovoran.
Javnost je očekivano i sa pravom burno i emotivno reagovala.
Da ansambl predstave ne igra na matičnoj zbog neophodnog renoviranja scene koje nikada nije ni započeto, znamo godinama.
Usled velikog interesovanja javnosti, saznajemo detalje pravnog i kriminalnog zamešateljstva – neke firme su volšebno nepokretnu imovinu pozorišta uz pomoć katastra uknjižile kao svoje vlasništvo.
Od imena firmi, zvučnija su imena ljudi povezanih sa njima: Peconi, Aca Bosanac, a kako mediji navode, ovaj poslednji je povezan sa Belivukom i Sinišom Malim i tako od 2015. godine.
Osam godina, glumci pozorišta su o problemima ne samo ćutali, nego i pristajali na kolaboraciju sa ljudima iz devijantnog političkog i kriminalnog miljea.
Glasno su ćutali i o ostalim problemima u društvu iako znaju da je njihov glas važan, da ima težinu i da se više čuje od glasova prosečnih građana.
Nisu izustili ni reč kada su građani bivali prebijani, hapšeni, etiketirani, satanizovani, a još glasnije su ćutali kada su njihove kolege prolazile toplog zeca zbog javno izgovorene reči. Valjda je ćutnja rezultirala tezgama i tezgicama i dok se prihvatala SNS uprava pozorišta.
Pre izvesnog vremena, Siniša Mali im je lično obećao novu zgradu, odnosno zgradu Pošte na Savkom trgu u Beogradu na vodi. Radosnu vest u januaru ove godine, potvrdio je aktuelni direktor Igor Bojović, dok je njegovu radost prevazilazila radost i oduševljenje ansambla.
Onda ih je SNS prevario, a glumci se iznervirali i zatražili podršku.
Javnost se uznemirila, nastao je rat statusima na društvenim mrežama, izjavama, novinskim člancima, televizijskim prilozima i intervjuima, a glumci imena Peconija, Siniše Malog i Ace Bosanca nikako nisu mogli izgovoriti, već su ponavljali mantru o nekakvoj grešci koju će nadležni ispraviti.
Da nikakve greške u ćutanju glumaca i potezima vlasti nema postalo je jasno gotovo odmah.
Sumnje i pitanja su se ređala dok je podrška pozorištu bivala sve manja.
Uzalud su pokušavali objasniti kako se bunili. Tragova i dokaza o tome nema, čak ni u gradskim pričama, u čaršiji koja obožava voditi abrove.
Nije bilo odgovora zbog čega su pristali da skoro deceniju predstave ne igraju u svom pozorištu?
Nema odgovora zašto „greška“ u katastru do sada nije ispravljena.
Nemoguće je objasniti radost oko ideje preseljenja jedne kulturno-identitetski važne institucije u Beograd na vodi u koji je utkano političko, fizičko, pravno, arhitektonsko, istorijsko, estetsko i svako drugo nasilje čije postojanje direktno zatire kulturu Beograda.
Stvari su ogoljene na konferenciji za medije u Vladi Srbije nakon sastanka glumaca i uprave pozorišta sa premijerkom koja je u svom već dobro poznatom, primitivnom maniru izvređala i etiketirala sve građane i ono malo profesionalnih medija u Srbiji obilato lažući i zamenjujući teze o postojanju zavere da bi se napao, a ko drugi, nego ON lično.
Prisutni glumci, logično, na takve skarednosti nisu obraćali pažnju ili imali potrebu da se suprotstave premijerki, već su na svoja lica pred kamerama nabacili šeretske, cinične, nepristojne, ali osmehe pune ličnog zadovoljstva rekavši da pozorište ne samo da ostaje gde je sada, već će dobiti silne milione evra za dalji rast i napredak.
Osmesi glumaca nakon sastanka sa premijerkom zapravo su ruganje svima nama i našim emocijama. Saga će se završiti tako što će u narodnom periodu dobiti sijaset uloga u suficitu serija koje se snimaju u Srbiji, deo filmskih konkursa će biti njihov, udruženja će dobiti budžetski novac a nije isključeno ni osnivanje novih gongo organizacija. Pozorište će ostati bez scene. Kada se strasti smire, a javnost usled drugih tema ovu zaboravi – negde će već biti premešteno. Kultura će izgubiti, pojedinci će profitirati.
Natuknice o Buhi na početku nisu slučajne jer pozorište Buha danas nema nikakve veze sa hrabrošću, istrajnošću, žrtvom i borbom za ispravne ciljeve osobe po kojoj je dobilo ime.
Buha je stvarao i izgubio život za neki bolji svet. Danas se taj svet ruši kako bi neki stvorili svoj mali, prljavi i odvratni svet.
Zbog svega, pozorište više ne zaslužuje da se zove Boško Buha, već Boško BRUKA, a može i Pozorište Butik, zvuči savremenije, prikladnije vremenu i kontekstu, a možda će i poslužiti relaksaciji odnosa sa Kajmakovićem.
Autor je predsednik Društva za održivu budućnost – Koraci
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
