"Pragmatična" amnestija OVPMB 1Vojkan Ristić Foto: Privatna arhiva

Od 22. novembra 2000. godine do 31. maja naredne, sa manjim ili većim intenzitetom, trajali su oružani sukobi između pripadnika Oslobodilačke vojske za Bujanovac, Preševo i Medveđu (OVPMB) i državnih snaga bezbednosti, MUP i Vojska tadašnje Savezne Republike Jugoslavije (SRJ), na teritoriji tadašnje Kopnene zone bezbednosti (KZB) na području ove tri opštine, uz administrativnu liniju sa KiM.

Ginuli su u to vreme na jugu države, Srbi, Albanci, Romi, običan svet zatečen u „međuvremenu“ pada režima Miloševića i tranzicione srpsko – crnogorske savezne vlade na čelu sa Koštunicom i one tranzicione srpske čije „dizgine“ je preuzimao Đinđić. Trajalo je to više od tri meseca. Ekstremisti OVPMB pucali su na policiju, postavljali bombe. Policija je primenjivala „mere odgovora na oružane provokacije“. Iseljavali su se Albanci iz Medveđe, Preševa, a srpski policajci stradali na punktovima i redovnim zadacima od podmetnutih bombi, u po današnjim ocenama „terorističkim aktima“.

Ovaj tekst je pokušaj da se progovori o tome kada se „dve strane“ pod mentorstvom neke „treće“ namire, posle čega izgubi javnost, građani, obični ljudi, Srbi, Albanci, Romi, Turci, Goranci, a i svi ostali, koji prečesto misle „da ono što se desilo, teško da može da se ponovi“. Auto majstor Šefćet Musliju predvodio je OVPMB, „ekspozituru“ OVK Tačija, Haradinaja, Veseljija koji su već imali „pobednička“ iskustva iz sukoba sa Miloševićevom policijom i vojskom. Kada je planuo ratni požar na jugu samo nešto više od mesec dana od petooktobarskih događanja, bilo je za nas novinare vidljivo da srpska policija i vojska ne upravlja „situacijom na terenu“.

Detaširani Čović, na čelu Koordinacionog tela za jug Srbije bio je u to vreme u koordinaciji sa saveznim šefom policije Zoranom Živkovićem. Obojica su znali da ni policija, a još manje vojska mogu bez međunarodne zajednice (EU, OEBS, SAD, Velika Britanija) da nadmaše agresivnost i oružanu operativnost paravojnu ekspozituru OVK u liku Muslijua, Ćazimija, Rubeljija i ostalih „prinaučenih“ ekstremista. I kada su vlasti iz Đinđićeve nomenklature dobile saglasnost za „rešavanje“ stanja na jugu nisu mogle bez angažovanja (gle čuda?) „proverenih kadrova“ iz „egzekucionog rezervoara“ bivšeg režima.

Besneće Čović javno na policijskog generala Vlastimira „Rođu“ Đorđevića (aktuelno haškog osuđenika, „Dubina 2“) u to vreme i dalje šefa resora Javne bezbednosti srpske policije, sa kojim je morao da sarađuje u prelaznoj Vladi Srbije. Kasnije, manje je imao „želudačnog ludila“ sa Sretenom Lukićem (takođe haškim osuđenikom).

Ulazimo u finiš ove priče. (Ne)moć državnih snaga bezbednosti razrešili su Goran Radosavljević Guri, koji će u Đinđićevom mandatu dobiti čin general – pukovnika policije, a on će koristeći svoj položaj za razrešenje situacije na jugu, upotrebiti sigurne igrače Milorada Ulemeka, Zvezdana Jovanovića i sijaset likova iz „proverenog snajperskog carstva“. To se ne bi desilo bez podrške aktuelnih ljudi na jugu Srbije pre svega iz NATO, EU i OEBS, a desilo se. Vi (OVPMB) ubijate, mi (snage bezbednosti MUP, tadašnja VSRJ) vam vraćamo.

U dokumentu dve vlade, SRJ i Srbije, koji se zvanično vodi kao „zaključak“ a koji su potpisali dva predsednika Zoran Žižić i Zoran Đinđić, objavljen je proglas „Amnestija za izlaz“. Interesantno je da su na ovom dokumentu na osnovu Zaključka savezne i republičke vlade, potpis stavili: dr Nebojša Čović, kao predsednik Koordinacionog tela za za jug Srbije, tada Komandant Združenih snaga bezbednosti (ZSB) general pukovnik Ninoslav Krstić, te Goran Radosavljević Guri, komandant policijskih snaga MUP Srbije. Kasnije su dokument slične sadržine u prisustvu predstavnika NATO, potpisali i predstavnici paravojne OVPMB.

Postignut je „kompromis“ u kome su mnogi počinioci ubistava, nehumanog ponašanja, lošeg odnosa prema žrtvama te 2001. godine državni organa tadašnje SRJ i Vlade Srbije amnestirali od onoga što su počinili. Na slobodi bez kazne su Srbi i Albanci. Da li je to bio „iznuđeno pragmatični potez“ međunarodne zajednice na koji su pristali i jedni i drugi, ostaje pitanje bez odgovora.

Autor je novinar Danasa

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari