Praktični vodič za preživljavanje vantelesne oplodnje

Da – vantelesna je naporna, skupa i nekima neprijatna; da – izbodene smo i neke od nas su besne i nesrećne zbog permanentne neizvesnosti ishoda postupka, ali verujte mi na reč kad kažem da je to svojevrsna avantura u koje će vaše biće uroniti; produžavanje i podebljavanje živaca, učiteljica strpljenja, jačanje telesnog i duhovnog – i sa kakvim god ishodom da izađete iz vantelesne – vi ste izmenjeni. Ređe slomljeni, češće jači, zreliji i iskustveno bogatiji do te mere da odjednom spoznate snagu sopstvenog lirsko-epskog „ja“.

Da se razumemo, prijatnije bi bilo da je moj put bio jednostavniji, da nisam pet (ili šest?) puta bila „vto-ovka“, da nisam imala dve laparaskopije (buše vam tri lepe rupice na stomaku i napune vas nekim gasom od kojeg se osećate kao punjena ćurka), HSG (Histerosalpingografija, takozvani kontrast, uz „produvavanje“ jajovoda) i ko zna šta još što prevazilazi moju memoriju, ali ovo iskustvo građenja ličnosti ne bih menjala ni za šta. Mislite li da sam luda?

Ja, ta i ta, rođena tad i tad, tu i tu, bila sam jedna od najgorih slučajeva. Pacijent sa kojim je SVE U REDU. Naslućujete li bizarnost ovih reči? Svi ženski organi u funkciji i dobrog zdravlja, svi hormoni i rezultati školski, embriončići kao bombone – ali uspeha nema. Objašnjenja nema. Moje godine – prihvatljive. Nema prepreke. Nema trudnoće. Ono zbog čega sam se osećala posebno zahvalnom bila je činjenica da smo mogli sami da finansiramo pokušaje u privatnoj klinici. Nažalost, manje finansijski srećni građani od države, uz tri besplatna pokušaja, dobijaju i nezavidne količine papira koje sakupljaju za razne n-stepene komisije. Mimo blistavih ingenioznih slogana „Rađaj ne odgađaj“ (i sličnih bisera mudrosti) nema tu puno pomoći i razumevanja.

Celu akciju mogli smo da sprovedemo nezavisno od Republike Srbije, ali se iskreno saosećam sa parovima koji to ne mogu. Ono što je nama jedino bilo važno u to vreme, jeste da izaberemo lekara od poverenja. Moja doktorka, ta i ta, pravi je pit-bul. U moj život ušetala je plavokosa „zmajica“, teška kao crna zemlja, nezamislivo uporna, kilometarskog prečnika srca, koja često nije htela ni da naplati svoj rad. Svaki put kada sam išla na preglede, ja bih se doterala i namirisala, gledajući na to kao na odlazak u goste. Za mene nije postojao grč na usnama, depresija i beznađe – moj muž i ja prevazišli smo to kada smo odlučili da pobedimo. Pobeda će biti velika, rekli smo jedno drugome, imali dece ili ne, jer bićemo još bliži i čvršći. Tako i beše. Svaki odlazak na kliniku za mene je bio provod – smejala sam se sa medicinskim sestrama, (fenomenalnim sestrama) pred svaki odlazak u anesteziju (jer, aspiracija jajnih ćelija radi se pod totalnom anestezijom) „prštao je dobar vajb“, molila sam anesteziologa da mi „smućka jedan od onih njenih bezočno dobrih koktela“. Tako smo gledali na postupak neizvesnog ishoda. I sad sve to pomnožite sa pet.

Nije nam bilo lako, neću da lažem. Primila sam više od pet stotina injekcija hormona. Pain is inevitable. Suffering is optional (Haruki Murakami), citirala je „zmajica“, a ja bih se nadovezala frazom da sam morala birati da budem srećna. I bila sam, verovali ili ne – radosna. Nismo imali pojma da li će nam finansije presušiti, da li će reproduktivne godine „pojesti skakavci“, hoćemo li završiti s potomstvom ili samo jedno s drugim. I odlučno zaključili, da nam je dovoljno da budemo jedno s drugim, jer smo se birali međusobno i tako će biti dok smo živi. Decu možda nećemo imati, pa šta..? Ima toliko drugih radosti u životu, neću biti bolji čovek ako postanem majka! Niko nije smeo ništa da nas pita (osim najbližih, koji su sa nama prolazili posebne trenutke), jer smo zauzeli čvrst stav – naš život je lična stvar. Šta vas uopšte briga za našu prokreaciju?

Indiskretno pitanje uglavnom je bilo blokirano dovoljno neprijatnim odgovorom da bi ljubopitljivac, „nakljukan“ blamažom, ućutao. Naravno, odlučili smo da život mora ići dalje (jer, život je ono što se događa u međuvremenu, zar ne..?), pa smo disali, smejali se, putovali, ma voleli smo se. Dobila sam novi posao (poslodavac me je zaposlio, ne uprkos procesu vantelesne, u inat njoj!), plućne alveole su mi se proširile i imala sam utisak da smo, tako „bezdetni“, na kupoli sveta. Drukčije je život disao, reče Balašević. Pobedili smo.

Ali, nisam dočekala svoj prvi radni dan. Zatekla me je velika vrednost hormona trudnoće, rezultat iz mejla prekinuo me dok sam uređivala orman. „Dođavola“ – pomislila sam – „kako ću sad da dovršim sve što sam započela?“.

Sad sam „ozbiljno“ trudna.

Autorka je članica Dosta je bilo