Pranje bruke

Nezavisnost sudske vlasti ogleda se u njenoj samostalnosti prema ostalim vlastima i u slobodi sudije da donosi nepristrasne odluke, na osnovu sopstvene ocene činjenica i sopstvenog shvatanja zakona, bez ograničenja, uticaja, podsticaja, pritisaka, pretnji ili intervencija (neposrednih i posrednih), ma od koga i bilo iz kojih razloga. Povinovanje vlasti Ustavu i zakonu, podrazumeva da je i sama vlast uokvirena i ograničena pravom.

Tako je po Ustavu, ali ne i u stvarnosti.

Državni sekretar u Ministarstvu ekonomije Nebojša Ćirićuputio je 16. marta 2009. godine dopis državnom sekretaru u Ministarstvu pravde Slobodanu Homenu, s molbom da sudovima preporuči da zastanu sa rešavanjem sporova i izvršavanjem presuda o potraživanjima radnika prema preduzećima koja su privatizovana ili se privatizuju. Primalac dopisa je preporuku odmah prosledio v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije Nati Mesarović, a ona ju je, ne oklevajući, dostavila predsednicima okružnih sudova da je proslede predsednicima područnih opštinskih sudova.

Čim je za ovu preporuku saznalo Društvo sudija Srbije je reagovalo saopštenjem da je ovde rečo „protivpravnom uticaju i mešanju u rad sudstva“. Tako su reagovali i mnogi pojedinci.

Bruka je pukla. Ali, odmah je počelo i pranje bruke.

Državni sekretar u Ministarstvu ekonomije negirao je nameru mešanja u poslove pravosuđa, navodeći da je dopis uputio Ministarstvu pravde a ne sudovima, u skladu sa zakonima o obligacionim odnosima i o privatizaciji, poštujući predviđenu proceduru. Namera mešanja je očigledna i nju su primetili svi, osim potpisnika dopisa. Zakoni o obligacionim odnosima i o privatizaciji ne sadrže odredbe o zastoju parničnog i izvršnog postupka, jer to nisu procesni zakoni. Procesni zakoni su Zakon o parničnom postupku i Zakon o izvršnom postupku, a oni ne uređuju proceduru mešanja izvršne vlasti u rad sudova. Zato ostaje nejasno kako je mogla biti poštovana procedura koju propisi ne predviđaju. Možda bi to mogao da objasni ministar za ekonomiju Mlađan Dinkić, bez čijeg naloga preporuka nije mogla biti ni napisana ni odaslana.

Državni sekretar u Ministarstvu pravde prosledio je primljeni dopis sa preporukom v.d. predsednika Vrhovnog suda Srbije. Kaže – u ulozi pošte. Ali, kako pošta ne prosleđuje pošiljke koje stižu na njenu vlastitu adresu, ni dopis upućen Ministarstvu pravde nije mogao biti prosleđen Vrhovnom sudu Srbije. Pošto je ipak prosleđen, ne može se izbeći zaključak da se ovo ministarstvo pridružilo Ministarstvu za ekonomiju u vršenju uticaja na sudsku vlast, i to protivno izričitoj zabrani iz člana 67 (još uvek važećeg) Zakona o uređenju sudova. Za ministarku pravde Snežanu Malovićovaj zabranjeni čin je samo „neprimeren“, tako da ga „ne smatra zlonamernim, niti pokušajem da se utiče na sudsku vlast“. Time, naravno, hoće da ublaži vlastitu odgovornost za odašiljanje preporuke Vrhovnom sudu Srbije. Ona je tu preporuku morala da vrati Ministarstvu ekonomije, sa upozorenjem da pritisci na sud nisu dopušteni. Tako bi sprečila i bruku.

Preporuka je u Vrhovni sud prispela „meko“. Nju je v.d. predsednika suda primila mirno i odmah prosledila predsednicima okružnih sudova, s nalogom da sa njenom sadržinom upoznaju predsednike područnih opštinskih sudova. Uznemirila se tek posle praska bruke. Kolegijum je probao da je smiri „objašnjenjem“ da je preporuka prosleđena kako bi se „alarmirala javnost“, a sudije obavestila o „nedopustivom pokušaju mešanja dela izvršne vlasti u sudsku nadležnost“. U to, međutim, niko nije mogao da poveruje, jer takva namera nije, ni u tragovima, bila nagoveštena u aktu prosleđenja, koji se završava ovako: „Potrebno je da sa sadržinom dopisa upoznate predsednike područnih opštinskih sudova i sudije koje postupaju u predmetima izvršenja“. Do bruke ne bi došlo da je v.d. predsednika Vrhovnog suda preporuku vratila Ministarstvu pravde, s napomenom da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu. A što se javnosti tiče, ona je mogla biti alarmirana i energičnim saopštenjem za medije.

Ova priča upozorava i brine. Upozorava, jer pokazuje da se izvršna vlast još nije odrekla ambicije da utiče na sudove. Brine, jer pokazuje da se sudovi još nisu oslobodili podaničkog duha prema izvršnoj vlasti.

Ne bi valjalo da ovaj slučaj bude predznak slutnje da ista ambicija, odnosno isti duh dođe do izražaja i u predstojećem opštem izboru sudija i predsednika suda.

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union