Praško proleće, Ukrajina i mi neki

Jedanaesta mi je godina i uživam punim plućima u druženju sa braćom, skitanjem od jutra do večeri, kupanjem u hladnom Vrbasu i sličnim dečijim zadovoljstvima.

Jedan od povremenih ulazaka u kuću, zbog užine ili nametnutog predaha ostao mi je u pamćenju do današnjeg dana.

Teča Mirko sedi na naslonu sofe i podlakćen drži glavu kao da će i on i glava svakog trenutka sleteti.

Moj otac sedi na stolici, prebacio ruke na trpezarijski sto, zuri u pravcu radija. Majka i tetka naslonjene na sudoperu energično nam pokazuju da budemo tihi. Da se muva ne čuje.

Napetost se oseća na koži dok sa velikog radija socijalističke proizvodnje dopire prenos ili bar nešto što je u formi prenosa.

Sovjetske trupe ušle su u Prag.

Klinac sam i ne razumem toliku zabrinutost na licima svih. Napolju je sunčano lepo vreme, raspust je, za par dana ćemo u Kaštel stari , šta je ovo? Ta slika mi se urezala u pamćenje. Pojavljivala se u mom životu kao neki nepoželjni pratilac – remetitelj planova u životu nas, uslovno rečeno, običnih ljudi.

Najviše devedesetih, kada nam je radio i par nezavisnih, ometanih stanica ovde u Beogradu donosio informacije o ratovima u kojima, kao, Srbija nije učestvovala.

„Srbija nije u ratu, vidi ruke.“

Potom bombardovanje Srbije, Crne Gore i Kosova.

Setite se samo najava bombardovanja Beograda, sirena, nestanka struje, izveštaja o poginulima.

Sećam se i jedne sulude epizode kada se noću kuća u kojoj živim ljuljala, pa kad smo zaključili da je to zemljotres, kako smo svi odahnuli.

No pre nego što nastavim, evo nekoliko podataka o sovjetskoj intervenciji u tadašnjoj Čehoslovačkoj.

Mesecima pre invazije, Čehoslovačka komunistička partija, na čelu sa Aleksandrom Dubčekom, počela je provoditi program reformi s ciljem da eliminiše najrepresivnije elemente režima i stvori „socijalizam sa ljudskim licem“.

Reforme su postale poznate kao „Praško proljeće“.

Aleksandar Dubček je vrlo brzo po ulasku Sovjetskih trupa u Prag i Bratislavu potpisao u Moskvi nekakve sporazume.

Reforme su zaustavljene a put do mogućnosti Čeha i Slovaka da sopstvene države urede po svojoj volji odložen je za dvadesetak godina, do Plišane revolucije.

Saosećao sam sa Česima i Slovacima tek mnogo godina kasnije, odrastajući uz iskustva u kojima se osećaš bespomoćno i nevažno, u vlastodržačkim kalkulacijama, u kojim ni tvoje želje, planovi i mišljenje nemaju nikakvu važnost.

U geostrategije se ne razumem.

Pomahnitale diktatore i njihove saučesničke sluge takođe ne razumem, a tačnije rečeno ne podnosim.

Sve manje razumem i one svoje sunarodnike koji se brzinom svetlosti svrstavaju na stranu kojekakvih moćnika sa ove ili one ideološke strane.

Kada razmišljam o „ovome“ što se trenutno dešava u Ukrajini, uvek razmišljam iz pozicije onoga ko je žrtva.

Ukrajinci nesumnjivo.

A opet čitajući na društvenim mrežama (o naslovnicama srpskih tabloida da i ne pišem), kao da je veliki broj sunarodnika izgubio ljudskost.

Svet u kome će ljudskost i empatija prema nesrećnim i žrtvama biti poslednja rupa na svirali, a sve u ime nekekve ideologije, interesa i trgovine nije ideal sveta koji mi je privlačan.

Taj takav svet isprazan je i sveden na viši nivo zverinjaka. Mesta u takvom svetu za reč čovek ne postoji, čoveče!