Pravda i planovi integriteta

Pravda!

A kako ćemo da dobijemo pravdu, to vrednosno načelo raspodele koje određuje koliko dobara i koliko tereta (odnosno prava i obaveza) treba dati subjektima društvenih odnosa?

Unapređivanje i jačanje odgovornosti je preduslov uspešnih reformi u Srbiji. Svedočimo da se svako malo ideje plasiraju, ali nikako da stignemo do sistemskih rešenja. A i kako bismo, kad nam nedostaju propisi koji su potpuni, usklađeni, primenjivi i delotvorni. Kada oni koji bi trebalo da primenjuju propise njih ne razumeju, pa ni ne osećaju kao nešto što ih obavezuje, već eventualno kao nešto što bi moglo da košta neku sankciju. A sankcija gubi društvenu svrhu kad moralni relativizam postane standard, kao što je pokazao slučaj najpoznatije srpske osuđenice na kaznu kućnog zatvora uz elektronski nadzor (seća li se ko izjave njene obožavateljke: „Pa svako bi krao da se nađe na njenom mestu“). Zato se jezgrovit komentar naših ukupnih reformskih napora može potražiti u crtanom filmu: čemu ovo služi, a uz to i ne radi, legendarni izraz koji je deda Staja koristio svaki put na kraju Mikijeve radionice.

U modernoj demokratiji poverenje javnosti u opredeljeni pravac razvoja zavisi od delovanja javnih službenika koji bi trebalo da svojim postupanjem održavaju i povećavaju poverenje u integritet javne administracije. Isključivo formalno sprovođenje propisa nije dovoljno za stvaranje funkcionalnog i na korupciju otpornog sistema. Uvođenjem etičkih standarda olakšava se i omogućava efikasniji i kvalitetniji rad institucija i jača njihov integritet čime se povećava poverenje javnosti u njihov rad.

Za aktivne učesnike u političkom životu koji dugoročno održivo razmišljaju, važno je da razumeju konkretne koristi za razvoj društva koje donosi razvijeni sistem integriteta. Koristi kao i štete uvek se sagledavaju u različitim društvenim transakcijama, a građani ih neposredno osećaju na svojoj koži: od toga kakav im je standard, pa do realnog stepena zaštite ljudskih prava koje uživaju. Sistem integriteta ne može biti izgrađen samo na osnovu jedne inicijative, kao što je to donošenje etičkog kodeksa, usvajanjem brojnih propisa ili, pak, pukim određivanjem autonomnog mehanizma etičke revizije neke institucije. Trebalo bi konačno razumeti da otpornost na korupciju zasnovana na integritetu nastaje kao rezultat sveobuhvatnog pristupa koji uključuje različite inicijative koje podržavaju jedna drugu i međusobno su komplementarne.

Za javne službenike, glavni mehanizmi utvrđivanja odgovornosti zasnovani su na internim propisima i pravilima, hijerarhijskoj strukturi službe i posebno obrazovanim telima za nazor i sprovođenje istrage. Niska tolerancija građana prema neefikasnosti, greškama u radu, pa čak i objektivnim teškoćama sa kojima se službenici u javnom sektoru suočavaju, predstavlja rastući trend. Pravilo je da u kontekstu izbornog procesa, politička elita u Srbiji pažljivo prati ovakve trendove. Međutim, mimo izbornih ciklusa, to intenziviranje očekivanja građana u pogledu uspostavljanja etičke odgovornosti za političku elitu zemlje u kojoj vlada sistemska korupcija, po pravilu se mnogo bezbolnije artikuliše u javnom diskursu – svodi se na etičku odgovornost u delatnostima i profesijama koje su posredno povezane sa javnim životom kao što su oblast medija i profesija novinara, zdravstvo i profesija lekara, obrazovanje i profesija nastavnika itd.

Usvajanje planova integriteta u javnim institucijama predstavlja rezultat konkretnih napora da se unapređuje tzv. etička normativna infrastruktura (ono što o etičkim standardima propisuje Ustav, zakoni o vršenju funkcije, usvojeni međunarodni standardi, opšti kodeks i posebni kodeksi određenih profesija). Planom integriteta se propisuje autonomni mehanizam nadzora institucije. Na taj način, u javni sektor se konačno uvodi ideja o internoj etičkoj reviziji koja već odavno funkcioniše u onom delu privatnog sektora koji posluje na zdravim osnovama i vodi računa o društveno odgovornom poslovanju. Da bi planovi integriteta zaživeli, da bi bili delotvorni i da bi nam doneli ono što nam treba – pravdu, institucije moraju dobiti konkretnu podršku za sprovođenje nadzora i usvajanje preporuka za unapređivanje rada. Odlaganje donošenja i problemi u usvajanju planova integriteta direktno su uzrokovani nedostatkom odgovarajućeg stručnog kadrovskog potencijala unutar javnog sektora, ali to ne bi trebalo da bude razlog prepuštanja kozmetičkim promenama umesto stvarnim reformama.

Stvarnim reformama je neophodno dati podršku putem određenih institucionalnih mehanizama, jer funkcionalan sistem integriteta podrazumeva postojanje etičke kompetencije službenika koja, na žalost, i dalje izostaje sa spiska kompetencija javnog službenika, čak i potrebnih kompetencija rukovodilaca. Potrebe racionalizacije takođe ne mogu biti izgovor, jer postoji mehanizam podrške, na primer, putem kancelarija za integritet, koji u potpunosti odgovara stvarnosti u kojoj su resursi limitirani. Dakle, ako bi se obratila pažnja na specifične zahteve izgradnje javne službe, onda bi se i moglo pronaći funkcionalno rešenje.

Autorka je istraživačica Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja