Pravda za Ivana Ivanovića

Ne, ovo nije tekst o bivšim opozicionarima koji su odlučili da budu bivši ljudi i postanu hladno oružje u tuđim rukama, bezlične lutke sa psihotičnim momentima mržnje prema bivšim saborcima.

Nije ni o Milici Zavetnici, koja nije krenula putem Gordane Čomić kako se pogrešno nameće navodno šokiranoj javnosti, već stranputicom „pokojnog“ Slobodana Vuksanovića, nekadašnjeg promil-ministra, političara koji je, posle sramotne kandidature za gradonačelnika prestonice, utopio svoju stranku u vladajući DSS i postao preko noći (a kako drugačije?) ministar prosvete.

Nije ni o nestorijancima za koje još utvrđuju da li su ili nisu pod kontrolom vlasti, što je idiotska mozgalica za dokone kibicere. Potpuno je jasno da za sve oblike ovog toksičnog me(n)tala postoje značajne razlike u odnosu prema vlasti, prema istoriji, prema socioekonomskom modelu, ali postoji samo jedna stvar koju nijedna strana ne dovodi u pitanje – slugeranjska ljubav prema Kremlju.

Ovaj tekst je autoanaliza, osvrt na stanje u kojem sa pravom očekujemo promene, pobedu i konačno zadovoljenje pravde. Kažem to u prvom licu množine jer mislim na opozicionu javnost, pojam dovoljno širok da obuhvati sve one koji su se na raznim poljima sukobili sa zlom koje je zadesilo Srbiju.

Imamo li pravo da tvrdimo da se borimo za bolju Srbiju, a da svojim postupcima ne pokazujemo da smo bolji od svojih protivnika? Imamo li pravo da se nazovemo pravednicima ako sudimo i presuđujemo bez optužbe, bez dokaza, čak i bez dela? Kada nas je i ko zarazio dvostrukim moralom i političkim kanibalizmom?

Najveći naš poraz neće biti činjenica da su nas nadvladali najgori među nama, već da smo počeli da ličimo na njih, još gore, da smo se u njih pretvorili.

Hajmo zajedno da ponovimo da bismo upamtili, ništa ne boli, ne može da škodi, a veoma je korisno i pre svega ispravno – Ivan Ivanović je hrabar, inteligentan, harizmatičan i duhovit čovek!

Imali smo sreću i privilegiju da se jedno takvo TV lice pojavilo na nacionalnoj frekvenciji i počelo kroz satiru da secira naše društvo, da postavlja ogledalo ispred nas, da podstiče naše vrline i kritikuje naše mane.

Bio je glas razuma u bezumlju koje je polako ali sigurno preplavilo javni prostor.

Kada se povlačio na rezervni položaj, publika mu je gromoglasno aplaudirala, jer nije ni čekao, ni molio, ni kalkulisao, već je mangupski prvi zadao udarac i nastavio borbu.

Uspeo je ono što drugima nije polazilo za rukom – stekao je poverenje i naklonost ne samo probirljive elite u pokušaju, već i širih narodnih masa.

Njegovi uvodnici delili su se po društvenim mrežama, njegovi intervjui domaćih i svetskih zvezda imali su milionske preglede, njegovi skečevi bili su regionalna atrakcija.

Bio je popularan i voljen, jer su njegove reči bile antidot za naprednjački otrov i velika opasnost za njihov kriminalni kult – ismevao je onog koji vlada strahom, razotkrivao je one koje su drugi krili, šamarao je one čijeg udarca i danas mnogi plaše

Bio je neka vrsta moralnog korektiva u društvu koje se pretvara u zverinjak, glas onih koje uzurpator pokušava da ućutka, tačka oslonca za one koji padaju u parališuću bespomoćnost.
Sada kada odlazi, kao da ga teraju od sebe, kao da ne mogu da ga zaborave ili da mu oproste što su mu verovali, što su ga poštovali, što su ga voleli.
Sada kada odlazi postaje meta onih koji preko njega žele da sakriju, operu ili naplate svoje grehove.

Oni koji su pisali za Blic u vreme kada je trebalo zamaskirati Vučićevu despotiju, ulepšati je, dati joj urbano, proevropsko lice, sada taj isti Blic upoređuju sa Pinkom i Informerom.

Ni za trenutak nisu pomislili da lanci popuštaju, odmah su krenule optužbe da se „Minimaks sa Ali ekspresa“ prodao. Zaboravljaju da je Ivan Ivanović upravo njegova suprotnost. Minimaks je radio na režimskoj televiziji, gde je stidljivo pokušavao da provuče kritiku i plasira je kroz niskofrekventni humor, Ivanović je radio na „opozicionoj“ televiziji gde je bio u otvorenom sukobu sa vlastodršcem, a povremeno prelazio granicu dobrog ukusa kako bi pokušao da i toj pograničnoj publici prenese istu poruku – car je go!

Hajka na Ivana Ivanovića pokazuje kako malo verujemo jedni drugima.

A bez vere u nas, bez vere u nešto bolje, na možemo krenuti napred, ne možemo pobediti, ne možemo se promeniti.

Upamtimo već jednom – mi ne menjamo naprednjake, mi menjamo sebe. Kada promenimo sebe, naprednjaci automatski postaju ono što su stvoreni da budu – ružna prošlost.

Odnos prema Ivanu Ivanoviću pokazuje da se menjamo, ali na gore!

Postajemo kanibali, licemeri i bezdušnici poput naprednjaka. Na njih ne ličimo samo po bestidnim napadima na dojučerašnje saborce, već i po dubini podrške koju smo spremni da damo našim „junacima“. Oni su osuđeni da igraju sa pet ličnih u startu, da hodaju po žici dok ih vetrovi šibaju sa svih strana, da nose teret prevelikih očekivanja dok skakuću po minskom polju.

Jedna greška, jedan pogrešan korak i sve do tada stvoreno i izgrađeno leti u vazduh i nestaje u trenutku.

Danas je sve na ovom svetu postalo tako površno.

I lepota koja se crta silikonima, plastikom i hijaluronima. I znanje koje se stiče na kursevima i Jutjub tutorijalima. I ljubav koja se u sekundi pretvara u razočarenje i mržnju.

Ako nama treba Ivan Ivanović da nam kaže da je Dragan Vučićević najveća amoralna štetočina u novijoj srpskoj istoriji, da je Jovana Jeremić medijska kreatura projektovana za debilizaciju biračkog tela, da je Jelena Karleuša pokvareni bankomat za konvertovanje estradne popularnosti u političke poene.

Ako nam je za sve to potreban Ivan Ivanović, onda nije problem u njemu, već je problem u nama.

Ovo nije nikakav omaž, panegirik ili ne daj Bože nekrolog.

Ovaj tekst se može nazvati nekom vrstom zahvalnice Ivanu Ivanoviću za sve što je do sada uradio, za svaku izgovorenu reč koja je pozivala na razum protiv nerazuma, na toleranciju protiv diskriminacije, na otpor protiv nasilnika.

Da li postoji šansa da ga Blic pretvori u Sarapu? Da. Da li postoji opasnost da od svojih zasluga napravi postolje za sopstvenu likvidaciju?

Naravno!

Šta god se dalje dešavalo sa njegovom karijerom, kako god vodio svoju novu emisiju, zahvalnost za sve dosada urađeno je najmanje što treba da dobije i što smo dužni da mu damo.

Za sve ostalo što sledi sudiće prvo vreme, pa onda mi.

Autor je lekar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.