Pravda za ministra informisanja

Iako su mu mediji jedna od nadležnosti, ovo je neuobičajeno redak slučaj da se Vukosavljević oglasi po pitanju stanja u njima, pa je u tom smislu značajan za javnost.

Zbog pisanja Kurira, koji je njegovu tehničku grešku na jednoj od konferencija za medije nazvao brukom i neznanjem, na svom profilu na društvenim mrežama napisao je da je to trijumf neprofesionalizma.

Tekst u Blicu koji ga sumnjiči da je pomogao porodici Karađorđević da otuđi slike koje pripadaju Narodnom muzeju, kao i pisanje ovog lista, nazvao je „bolešću koja je uzela maha“ i „dnom srpskog tabloidnog žurnalizma“.

U demantiju koji je nakon toga izdalo Ministarstvo kulture, Vukosavljević kaže i da se negativno pisanje o njemu i izmišljanje afera radi na nečiji podsticaj o čemu ima saznanja iz svojih izvora baš u Blicu.

Ova dva slučaja zbog kojih je reagovao ministar nisu čak ni blizu gadosti koje svakodnevno trpe žrtve tabloidnog novinarstva. Vukosavljević je sa mesta vodećeg čoveka resora zaduženog baš za medije imao mnogo prilika kada je trebalo da reaguje na urušavanje standarda informisanja koji, iako je u slobodnom padu, nikako da dotakne dno.

Svakodnevno huškanje na nasilje, stvaranje atmosfere linča, polarizacija na izdajnike i heroje, nemaju sa njime veze. Ministar ćuti dok sa naslovnih strana i malih ekrana lažima i podmetačinama uništavaju ljudima živote provlačeći ih kroz blato samo ako se usude da javno kritikuju poteze vlasti.

On nema nikakav problem sa time što režimske novinske i televizijske kuće svakodnevno „otkrivaju“ nove neprijatelji države, izdajnike ili plaćenike u građanima koji se usude da ukažu na na kršenje zakona od strane državnih funkcionera.

Umesto da svoje nadležnosti primeni tako da sve građane Srbije zaštiti od blaćenja, a posebno onih napada koje su deo naručenih kampanja, kako je to prepoznao u pisanju Blica o sebi, Vukosavljević reaguje samo kada on u pitanju.

On vrlo dobro zna da u Srbiji ne vladaju ista pravila i zakoni za sve građane, i nema ništa protiv toga, samo se pita zar nije on jedan od povlašćenih.

Kada je on u pitanju onda treba najviše standarde primenjivati, a prema nepodobnim građanima, aktivistima i političkim protivnicima dozvoljeno je sve ono što se skuva u kuhinji Željka Mitrovića, Milomira Marića, Rodića ili Dragana Vučićevića, odnosno sve ono što predsednikova savetnica za medije, Suzana Vasiljević, naruči.

Inicijativa Ne davimo Beograd nedavno je u dnevnim novinama Informer optužena za anarho terorizam.

U prošlosti smo optuživani da želimo da ubijemo Aleksandra Vučića i Sinišu Malog. Nebrojeno puta našli smo se zaokruženih glava na naslovnim stranama sa pogrdnim imenima, etiketama da smo plaćenici, izdajnici, rušitelji države i slično.

Ovo je vodilo pretnjama na društvenim mrežama i ugrožavanju bezbednosti u javnom prostoru, bez ikakvih posledica po vinovnike. Nedavno nam je u programu uživo televizije Happy prećeno od strane narodnog poslanika Srpske radikalne stranke i osuđenog ratnog zločinca, Vojislava Šešelja, i urednika političke rubrike u listu „Politika“ Bojana Bilbije, koji su se utrkivali u kreativnosti nanošenja povreda aktivistima Ne davimo Beograd.

Zašto ministar propušta da u ovome vidi „neprofesionalizam“, „bolest koja je uzela maha“ i “ dno srpskog tabloidnog žurnalizma“?

Pozivamo ministra da standarde koji su ga naveli da ovako oštro oceni dva teksta u kojima je bio žrtva neprofesionalnog novinarstva, primeni na sve ostale slučajeve. Podsetićemo ga da se godišnje na hiljade puta prekrši novinarski kodeks, a da su ti slučajevi mnogo skandalozniji, degutantniji, eksplicitniji od onih koji su njega naveli da se oglasi.

Autor je član Ne davimo Beograd