Pravda za Peka i Koču

Ambasador Konuzin je primetio da bi bilo lepo da beogradske ulice nose imena svojih oslobodilaca, što su podržala i pojedina udruženja građana. Ni beogradski gradonačelnik Dragan Đilas nema ništa protiv, samo kao dokazani legalista želi da sve ide po propisima i proceduri.

Oduševljena sam inicijativom da Crvenoj armiji i njenim generalima budu vraćena imena ulica u glavnom gradu. Najpre zato što je podržavam, zatim što pokretanje ovog pitanja pokazuje da sam bila vizionar kada sam pre nekoliko nedelja, tačnije u tekstu od 21. avgusta „Siromašni preplanulim ne veruju“ skrenula pažnju na dati problem. Ne mogu, a da se ne citiram: „Nadam se da će poseta ruskog predsednika naterati Srbiju da se suoči i sa nekim idiotskim potezima, posebno u glavnom gradu. Mnogo bih volela da Medvedev pita svoje domaćine šta bi sa ulicama generala Crvene armije koja je 20. oktobra 1944. sa jedinicama JNA oslobodila Beograd? Zašto je 20. oktobar faktički zaboravljen, a antifašistička tradicija postala nešto čega se Srbija izgleda stidi? Nadam se da neće nekom lokalnom „istoričaru“ pasti na pamet da ubeđuje javnost i Ruse da su Beograd 20. oktobra oslobodile četničke jedinice“, napisah ja tada, a Konuzin je isto to samo malo drugačije poručio na svoj „diplomatski“ način.

Za one koji nisu iz Beograda ili su propustili aktuelna prestonička „zamajavanja“, podsećanje da su pre nekih 12 godina Crvena armija i njeni generali Ždanov i Tolbuhin ostali bez svojih ulica u gradu. Umesto Bulevara Crvene armije dobismo Južni bulevar. Ždanova postade Resavska, a Ulica maršala Tolbuhina Mekenzijeva. Učinjeno je to pod firmom „vraćanja starih naziva“, ali opšte je mišljenje da je iza ovih poteza stajao pokušaj otklona od ruskog i priklanjanje zapadnom uticaju ili bar distanciranje od komunističke istorije. Ko zna kako, „zlu“ sudbinu izbegao je maršal Birjuzov koji još ima „svoju“ ulicu u centru grada. Ko su u stvari ova tri generala?

Vladimir Ždanov, general-pukovnik sovjetske Armije, heroj SSSR i nekadašnje Jugoslavije, komandovao je tenkistima Četvrtog gardijskog mehanizovanog korpusa Crvene armije u oslobađanju Beograda. Sergej Birjuzov bio je sovjetski maršal i narodni heroj SSSR i Jugoslavije. Bio je načelnik štaba Četvrtog ukrajinskog fronta Crvene armije u oslobađanju Beograda. Sudbina je htela da obojica poginu 19. oktobra 1964. godine, kada se njegov avion, kojim su pošli na proslavu dvadesetogodišnjice oslobođenja Beograda, srušio na Avali. Maršal Fjodor Tolbuhin takođe je bio narodni heroj Jugoslavije i komandant Trećeg ukrajinskog fronta Crvene armije. Ulicu maršala Tolbuhina „nasledio“ je Frensis Mekenzi, Škotlanđanin koji je krajem XIX veka urbanizovao područje oko današnje Slavije, gde se i nalazi „njegova“ ulica. Izdašno je donirao i gradnju Hrama svetog Save, a zanimljivo je da je u Beograd došao 1876. godine kao misionar hrišćanske grupe nazarena, da unapredi religijska osećanja među Srbima. Da se kojim slučajem danas sa istom namerom pojavio, verovatno se ne bi dobro proveo jer bi ga nazvali „sektašem“.

Mekenzi sigurno treba da ima „svoju“ ulicu u Beogradu. Zaslužio je, kao i Ždanov, Tolbuhin i Crvena armija. Nisam rusofil, štaviše. Imam mnogo zamerki na bivšu i aktuelnu politiku zvanične Moskve. Ne dopada mi se ni manir ruskih i zapadnih diplomata da se „mešaju u unutrašnje stvari“ Srbije, ali to samo pokazuje kakva smo zemlja. Srbija, međutim, jednom treba da prekine sa praksom nepoštovanja svoje istorije. U tom cilju, želim da podsetim da nisu „crvenoarmejci“ sami oslobađali Beograd. Bili su tu i partizani, to jest jedinice NOVJ. Prvom armijskom grupom NOVJ, koja je oslobodila zapadnu Srbiju, Šumadiju i Beograd, komandovao je general Peko Dapčević. Važnu ulogu imao je i general Koča Popović, koji je, opet se sudbina umešala, umro 20. oktobra 1992. Nema ambasadora koji bi se za njih zalagao, ali ne treba ih zaboraviti.