Pravda za pešake

Ili siđeš sa motora, napustiš čamac koji si privezao ili završiš sa vožnjom svog bicikla, pa iz nekog razloga ideš sa njim pod ruku. Mnogo je načina da započneš svoj deo dana kao pešak, ali svaki pešak u Beogradu ima slično iskustvo.

Bez obzira na količinu alkohola u krvi, kretanje pešaka u prestonici je uvek puno nepredvidivog krivudanja. U manjim ulicama pešak koristi kolovoz, jer je trotoar zakrčen automobilima koji nemaju gde drugo da stanu ili trotoar ne postoji zbog objekata do same ulice. Veće ulice ne dozvoljavaju tu slobodu, te se pešak oseća kao skijaš u disciplini slalom, zaobilazeći sve prepreke na trotoaru. Još ako ima kolica ispred ili ispod sebe, šetnja je prava avantura.

Tu nije kraj svim izazovima. Naprotiv, da ne bude dosadan nijedan minut pešačkog života, pobrinule su se iskopine najmodernijeg doba. Brojni sitni i krupni radovi, iznenada započeti krajem leta, nekako su se najduže zadržali na trotoarima i malim ulicama, gde je pešak najviše prisutan. Pešak je prošao svašta, preskočiće i ove prepreke. Samo malo manje da tipka telefon dok hoda i da usmeri svu pažnju ispred sebe i pešak živ i čist može da stigne na svoje odredište. Pod uslovom da ga ne pokupi neko vozilo. Ali sreća uglavnom prati hrabre pešake Beograda.

Kao i na trotoaru, pešak na pešačkim prelazima ustupa prostor vozilima, jer ih iz nekog razloga obavezno pusti da prođu pre njega. Postoji legenda da se neki pešaci čak znaju i zahvaliti vozačima klimanjem glavom ili podignutim palcem, ako im slučajno stanu pre „zebre“ i tako dopuste pešacima da mirno prepešače preko prelaza. S druge strane, adrenalin pešaka se luči šetnjom po tramvajskim šinama, prelaženjem ulice dok je na semaforu crveno svetlo ili hodanjem van pešačkog prelaza, jer su to često najbolji načini da se prođe kroz ili preko određenih ulica.

Pešačka priča u velikoj meri liči na priču osobe koja ima bicikl ili vozi automobil, te iako je pešak nekad prisutan u sve tri uloge, oni međusobno nemaju mnogo razumevanja, iako svi imaju nešto zajedničko, a to je otežano kretanje. Gde ne pomaže ni gradski prevoz, kad uspeju da uđu u njega nakon što su ga konačno dočekali.

Ako pešak dobro razmisli i shvati da ne želi da mu ovakve stvari oduzimaju puno vremena i iskušavaju sreću i nerve, njegov svaki sledeći korak će biti u pravom smeru. Za početak, više će ceniti infrastrukturu namenjenu njegovoj kretnji na kojoj se radi svakodnevno, planski i u skladu sa minimumom standarda, a ne svake četvrte godine bez jasne ideje i primenjivih rešenja. Postojeće stanje neće doživljavati kao višu silu i čekati da se neko smiluje i tako mu obezbedi parče prostora po kom može da se kreće, već će sam početi da zauzima prostor koji mu pripada, a zatim i u saradnji sa svim ugroženim učesnicima u saobraćaju.

Pešak ima i jednu dilemu: kako se on zove u ženskom rodu? Ali o tome drugi put…