Pravi i nepravi Hrvati

Film, naime, tematizuje brutalan raskorak između ustavnog dokumenta i stvarnosti kroz priču o četvoro ljudi, suseda, koji jedni od drugih zaziru usled međusobnih seksualnih, nacionalnih, verskih i drugih razlika. Ipak, neprilike ih nateraju da se zbliže, i pokažu ljudskost. Dramski presudan i svakako najmarkantniji lik između njih je nesumnjivo lik Vjekoslava, proustaškog gimnazijskog profesora istorije koji je uzgred, eto, i homoseksualac, a povrh toga ima i gušt da ulicama Zagreba s vremena na vreme procupka kao Katarina, napirlitan u ženskoj odeći. Kontradikciju svakako pojačava i okolnost da ga tumači, izvanredno, jedan srpski glumac – Nebojša Glogovac.

Čitav film, elem, počiva na paradoksalnosti, na identitetskoj protivrečnosti. Pitanje je, međutim, zašto je protivrečje u pojmu, poput drvenog gvožđa ili okruglog kvadrata, da jedan Hrvat istovremeno bude i homoseksualac i transvestit? Zašto Hrvatina ne može biti ni pravoslavac (čini se, paradoksalno, da bi bilo manje protivrečje da je ateist, što pokazuje da mu je identitet određen ne onim što jeste, već onim što nije), ni musliman, niti liberal, kamoli komunista itd? Pa zar nacionalnost ima ikakve veze sa seksualnim, verskim i političkim identitetom?!

Reči neodređenog značenja, i bogatog emotivnog naboja – poput patriotizma, hrvatstva, srpstva itd – lako mogu da se zloupotrebe spomoću takozvanih ubeđivačkih definicija. Patriota je, uobičajeno shvaćeno, domoljub, naprosto onaj ko voli domovinu, ko je privržen svojoj zajednici. Kada, međutim, čujemo da neko koristi izraze poput „pravi patriota“, „istinski Hrvat“ ili „jedini pravi Srbi“, tu se obično radi o spomenutim ubeđivačkim definicijama. Podvala je u tome što se kradomice menja izvorno značenje reči, ali se pri tom zadržava, svakako neosnovano, njen pozitivan emotivni naboj. Naime, da je izvorno značenje reči patriota isprva bilo tako restriktivno, suženo i pre svega izopačeno, kao što je tu, ona ne samo da nikada ne bi zadobila pohvalan ton, već upravo suprotno. Na kraju krajeva, upravo su ti „pravi Hrvati“ i „dične Hrvatine“ i zaslužni, pored ostalih opačina, što je Tomić poslednjih godina više puta bio fizički napadnut, dok je Grlić tokom devedesetih čak i otišao iz Hrvatske.

Film „Ustav Republike Hrvatske“, osim što predstavlja toplu ljudsku priču, ujedno je i izuzetan primer društveno najkorisnije, upravo dragocene vrste umetnosti, one koja provocira, koja ima petlju, koja je angažovana. A raskorak između ustava i zbilje – ustava koji je „lirska je knjiga puna nežnosti, tolerancije i razumevanja“, kako je to u jednom intervjuu duhovito primetio Grlić, ustava koji propisuje da su svi građani jednaki bez obzira na nacionalnu, versku i seksualnu pripadnost – kao i druge društvene anomalije koje tragikomično film svedoči, jednako su boljka Srbije, koliko i Hrvatske.

I mi, dakle, imamo svoje nastavnike istorije, i ne samo njih, koji umesto o Paveliću gorljiva predavanja drže o Mihailoviću i Nediću, umesto o ustaškom govore o četničkom stradalništvu, o Jugoslaviji kao tamnici srpskog umesto hrvatskog naroda, o komunističkim zločinima nad Srbima umesto nad Hrvatima itd. I mi imamo svoje Srbende koji ne mogu biti homoseksualci i transvestiti, koji ne mogu biti ni ateisti, kamoli katolici, niti liberali i komunisti. Stoga ovaj film predstavlja „zrcalo“ ne samo hrvatskom gledalištu, već i našem, i svakom drugom koje pati od istih ksenofobnih fiksacija. Uostalom, i kako drugačije, kada već i Srbi i Hrvati govore jednim jezikom, kada delimo jedan kulturni prostor, kada napokon jugoslovenstvo predstavlja našu zajedničku istinu, što će budućnost još jednom pokazati, u to nimalo ne sumnjam.

Autor je profesor Bečejske gimnazije