Pravi trenutak je najbolji saveznik

Pitanje Kosova jedno je od retkih za koje ovo pravilo ne važi, bar kada se je reč o interesima Srbije.

Prisustvujemo velikom ubrzanju kosovskog procesa i to je nešto što Srbiji i njenim interesima apsolutno odgovara i čemu je i sama dala važan doprinos.

Štaviše, brzina je u ovom trenutku ako ne najveći, onda najvažniji srpski saveznik u rešavanju kosovskog problema.

Protivnici ovog jakog tempa zaboravljaju da je Kosovo jedno od najdugovečnijih kriznih žarišta u Evropi, a sasvim sigurno na Balkanu i da je već „preživelo“ mnogo pokušaja da bude rešeno preko kolena.

Milošević je to pokušao ukidanjem kosovske autonomije početkom 90-tih, pa policijskom represijom, tu je i bombardovanje 1999. godine, i proglašenje kosovske nezavisnosti devet godina kasnije…

Ništa od toga nije donelo dugoročno rešenje i zato smo i dalje za pregovaračkim stolom.

Zašto da strahujemo od ubrzanja posle tri decenije tavorenja i stalnog gubljenja jednog po jednog komada interesa Srbije u vezi sa Kosovom?

Vlasti u Prištini, ko god da je čini poslednjih godina, prave istu grešku koju je pravila Srbija u nekim ranijim fazama rešavanja kosovskog pitanja.

Nastoje da očuvaju status quo, što je za njih nezavisno Kosovo i čine sve da osujete bilo kakvu promenu u tom pogledu.

Pre svega nastoje da kupe vreme i zamrznu poželjno stanje, pa otuda i marifetluci sa uvođenjem taksi od 100 odsto, česte političke krize praćene padom vlade i novim izborima, promene pregovaračkog tima i platforme…

Slično se ponašala i Srbija od 2000. godine pa nadalje, smatrajući da će odugovlačenjem i odbijanjem raznih međunarodnih inicijativa, očuvati povoljan status quo, a to je za nju bio režim postavljen Rezolucijom 1244.

Srbija je sa Aleksandrom Vučićem promenila strategiju jer je ispravno zaključila da status quo nije ni kosovska nezavisnost, niti Rezolucija 1244, već da će rešenje morati da se pronađe negde između tih krajnosti.

I drugo, postavila se kao činilac koji traži novo rešenje i to što pre.

Takvom pozicijom podudarila se sa pozicijama najuticajnijih, a to su SAD i EU i na taj način osigurala sebi status odgovornog i konstruktivnog pregovarača, a samim tim i uvećala više nego ikada ranije izglede da ostvari ono za šta je zainteresovana.

Ubacivanje kosovskog procesa u petu brzinu stiglo je iz Vašingtona i pozitivne efekte vidimo već ovih dana.

Nedavni dogovori u Beloj kući trgli su iz letargije Evropsku uniju, čiji glavni pregovarač Miroslav Lajčak ovih dana ispravno zaključuje da je „krajnje vreme da se proces privede kraju“, podsećajući da ovaj posao traje već punu deceniju.

Tačno je da su Tramp i njegova administracija ubrzali rešavanje kosovskog pitanja da bi se „zakitili“ još jednim spoljnopolitičkim uspehom uoči novembarskih izbora.

Ali, kakve to veze ima sa Srbijom i zašto bi to bilo loše za naše interese, ako i sami želimo napredak u pregovorima i što skorije rezultate?

Tačno je i to da Srbija koristi spremnost sadašnje administracije da se angažuje oko Kosova, jer je pitanje kakav će odnos imati sledeći predsednik koji možda neće biti Donald Tramp.

Ali, opet, zašto bi nas to ometalo da već sada učinimo sve da iskoristimo momenat i učestvujemo u kosovskom prodoru koji Tramp već nudi?

Eventualni dolazak Džoa Bajdena u Belu kuću neće značiti i poništavanje vašingtonskih dogovora od 4. septembra, ali je sasvim moguće da će demokratski predsednik SAD uložiti mnogo manje energije i vremena u naše, balkanske probleme, nego Tramp.

Čak i sa promenom administracije u Vašingtonu, stvari se neće vratiti unazad, nego će biti nastavljene gde su dogovori već postignuti, zahvaljujući i novom, konstruktivnom ponašanju Srbije.

I zato nam se žuri, jer bez aktivne i ofanzivne Amerike, ne možemo se nadati skorom rešenju.

Srbiji se žuri i zbog toga što ove godine verovatno neće otvoriti nijedno poglavlje u pregovorima o članstvu u EU i zbog toga što je prošle godine otvorila samo dva poglavlja.

Ova godina je „mršava“ zbog korone, prethodna godina je bila zbog paralize unutar EU usled izbora za parlament i konstituisanja briselskih institucija.

Ali i svaka sledeća godina može doneti neki novi remetilački razlog na koji Srbija neće moći da utiče, ali zato će trpeti njene evropske integracije.

I sve dok ne bude rešenja za Kosovo, to će u očima EU biti glavni posao kada je Srbija u pitanju, a njen napredak u pristupanju Uniji će uvek biti na drugom mestu.

Srbiji odgovara brzina i zbog rešavanja niza praktičnih, svakodnevnih stvari koje sada otežavaju život i njenim ljudima i njenoj ekonomiji.

U Vašingtonu je početkom meseca stavljen konačni pečat na formiranje zone otvorene trgovine na Balkanu, takozvanog „malog Šengena“, koji za privredu Srbije kao najveću u regionu znači samo nove milione evra i nove investicije.

Srbija je, dakle, poslednja kojoj bi bilo u interesu novo odugovlačenje i tapkanje u mestu, kada je Kosovo u pitanju.

Naprotiv, njeno najveće otvoreno državno pitanje traži što brže i na kompromisu zasnovano rešenje, jer za čekanje novih povoljnih okolnosti više neće biti prilike.

Autor je pisac knjige “Dva lica globalizacije – istina i obmane”