Pravna, a ne partijska država

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

  Kada je reč o državnom suverenitetu, treba reći da su danas, zbog tesne međudržavne povezanosti u svetskim razmerama, tradicionalna shvatanja državnog suvereniteta postala zastarela i prevaziđena, budući da je sazrelo shvatanje o nužnosti prenošenja dela suvereniteta na regionalne i planetarno-globalne institucije.

Kao najvažnija institucija političkog života i kao relativno samostalna društvena sila, država ima veliki uticaj na društvo, bilo u smislu da ubrzava ukupan društveni razvoj ili da ga usporava ili, pak, da određuje potpuno druge pravce društvenog razvoja. Ona se pojavljuje kao najveći i najvažniji regulator društvenih procesa i odnosa, vodeći računa o usmeravanju opštedruštvenih interesa, kao i o specifičnim interesima pojedinih društvenih grupa, često puta, zavisno od karaktera i političkog rejtinga legalne vlasti.

U fazi kada je legalna vlast na vrhuncu svoje moći, kada ima visok legitimitet, tada država nastupa, najvećim delom, kao reprezentant celoga društva, a kada je društveno-politički položaj vlasti poljuljan i nestabilan, ona prevashodno nastupa kao instrument zaštite interesa vladajuće strukture, odnosno ličnih i grupnih interesa, koji se protežiraju kao opštedruštveni i u slučajevima kada to nisu. U procesu ostvarivanju svojih složenih funkcija, pak, država može da deluje demokratski, kao pravna država, kada je podređena utvrđenom pravnom poretku, odnosno kada poštuje princip vladavine prava i princip podele vlasti, ili da deluje autoritarno, koristeći različite oblike autoritarnosti, pojavljujući se kao partijska ili policijska država.

Postavlja se pitanje: da li u Srbiji funkcioniše pravna država? Odgovor na ovakvo pitanje, nažalost, ne može biti pozitivan, uprkos značajnim ostvarenjima, pre svega, zbog nepoštovanja i nedoslednog sprovođenja zakonskih propisa, tako da je pravna država u Srbiji, najvećim delom, još uvek cilj kome se teži, a ne dominirajući organizaciono-državni aspekt društvene realnosti. Dosadašnja politička praksa u Srbiji pokazuje da se svaka politička stranka, u političkoj borbi za vlast, zaklinjala i obećavala da će uspostaviti pravnu državu, ali se na tome i ostalo. Umesto pravne države i vladavine prava, više-manje, učvršćuje se partokratija; potiskuje uticaj civilnog sektora društva; ugrožava samostalnost i nezavisnost parlamentarne i sudske vlasti; a „vrhovi“ legalnih organa državne sile, često puta, stavljaju se u funkciju političke promocije pojedinih državnih i političkih funkcionera, zapostavljajući svoju građansku, odnosno politički neutralnu društvenu poziciju.

Suština pravne države se ne ostvaruje time da pravo bude etatizovano, odnosno da bude ispunjeno državom, već da država bude ispunjena poštovanjem prava. Ako je pravo etatizovano, izostaje puna garancija zaštite ljudskih sloboda i prava i otvara prostor za razne oblike zloupotrebe vlasti. Tada dolaze do izražaja negativne strane vladavine prava, jer se glorifikacijom zakona koje vlast donosi, provlačeći svoju političku volju, stvaraju mogućnosti za prikrivanje njene autoritarne moći, pa je tako data i mogućnost da pojedini predstavnici izvršne vlasti, uključujući i premijera, mogu da nastupaju po principu „zakon – to sam ja“ ili „država – to sam ja“. Kako razumeti premijera, na primer, kada kaže: „ne dam pare za povećanje penzija“, „ne dam Gašića“, itd.?!

Očekivanja da će se u Srbiji, posle 2000. godine, stvoriti uslovi za uspostavljanje pravne države i vladavinu prava, nisu se obistinila, bila su nerealna. Proces jačanja partijske države, koji je usledio i posle uvođenja višestranačkog sistema 90-ih godina prošloga veka, počev od 13-godišnje vladavine Miloševića, preko Đinđića, Koštunice i Tadića, pa do Nikolića i Vučića, i dalje traje, uprkos najavama da će na tom planu uslediti radikalne promene. „Demokratski“ blok političkih stranaka (partija) našao se pred velikim i brojnim izazovima, među kojima su i uspostavljanje pravne države i jačanje samostalnosti i odgovornosti regulatornih državnih i društvenih institucija. U praktičnim odgovorima na ove izazove još uvek nije ostvaren željeni napredak.

*Autor je profesor Univerziteta