Pravno ništa i stvarno nešto

Prof. dr Zoran R. Tomić Tajna uspeha leži u postojanosti smisla.
1. Po Rezoluciji 1244 SB UN, pravni položaj Kosovo kao konstitutivnog dela („autonomne pokrajine“) države Srbije, sukcesora nekadašnje Jugoslavije, do danas nije promenjen. S druge strane, faktičko stanje nastalo februarskim „proglašenjem“ tobožnje nezavisnosti Kosova, uz blagoslov vodećih međunarodnih činilaca – takođe traje. I biva priznato od nezanemarljivog broja uticajnih zemalja, čiji broj mestimice raste. Čisto pravno, na Kosovu je došlo do uzurpacije vlasti, do prigrabljivanja državnosti Srbije koju ona (još) legalno ima na toj teritoriji. Doduše, od 1999. (na osnovu Kumanovskog sporazuma, da ne pominjem druge opštepoznate predratne, ratne i poratne momente), ustavna vlast Srbije je tamo samo formalna, dok su je suštinski (i ne bez pravnoga temelja!) vršili službenici i vojnici pod zastavom UN. Celovitost Srbije i njena suverenost na Kosovu ostala je zapisana u strukturi UN, u Ustavu Srbije i na geografskoj karti. A baš ta međunarodna uprava nad ovom srpskom pokrajinom, poglavito pritisnuta američkim hegemonizmom, nedavno je dopustila – protivno izričitoj volji Srbije, i lišena ikakvog pravnog oslonca – da se Kosovo počne preobražavati u nekakvu provizornu malu albansku „poludržavu“, zavisnu maltene od svih osim od Srbije!? Štaviše, ozbiljno je na pomolu zamena pripadnika UN članovima EU, i to takođe bez pokrića u Rezoluciji o kojoj je reč! Uprkos zaklanjanja iza nekih humanitarnih i moralnih principa, čak i „doktrine odmazde“, pogrešnog pozivanja na „pravo naroda na samoopredeljenje“ (kombinovano sa bližim i daljim istorijskim i nacionalno-biološkim „dokazima“), pa sve do „objašnjenja“ da je posredi završni čin razgrađivanja (još) Titove Jugoslavije – samoproglašenje dotične „nezavisnosti“ je ipak klasičan pravno nepostojeći akt (acte juridique inexistent). I sa gledišta preduzimaoca, i sa gledišta procedure i forme, i sa gledišta njegove sadržine. Teorijski, pravno nepostojeći akti nisu sposobni da proizvedu bilo kakve pravne posledice; kao takvi, oni se „mirne duše“ mogu ignorisati, piše u pravničkim knjigama. No, opet, pravne sigurnosti radi, javnost mora da bude obaveštena, štaviše neprekidno i višekratno, o njihovoj pravnoj bezvrednosti. Sve dok takva pravno nesnošljiva situacija ne bude eliminisana. Zbog neretkog privida njihove pravne normalnosti, ti akti/ataci su – iako pravno ništa! – i te kako stvarno nešto, ozbiljno zabrinjavajuće i štetočinske pojave. Naročito kada uhvate koren, lažnopravno se predstavljajući, ako se raširi zabluda u pogledu njih. No, teorija i dijagnoza ne leče! Niti je važeće međunarodno pravo, pa i pravo uopšte, baš (u mnogim slučajevima) sinonim za pravdu. Pogotovo ne u 21. veku.
2. Malo je vajde ovim povodom (i) od pozivanja na staru Bogišićevu izreku „Što se grbo rodi, vreme ne ispravi“. Ona u javnom pravu, posebno u međunarodnoj sferi, nema onu snagu i potvrdu kakvu ima u privatnopravnim odnosima za koje je izvorno i formulisana. Nasuprot, jedna od krajnje opasnih „crta“ naprečac stvorenih teritorijalnih faktičih stanja koja o(p)staju i bivaju spolja ohrabrivana i prihvatana je da se – vremenom – „preliju“ tj. prerastu u kakva-takva nazovi pravna. Zebem da je među ključnim rečima negativnog opisivanja globalnog društvenog miljea – pored sile, bezakonja, licemerja, blaziranosti, nepravde, pustog pragmatizama i sl. – zasigurno i zaborav! Vreme tako melje i gazi i ljude i države i nacije, naročito otanjuje i muti pravo, odnosno ono što je od njega (pre)ostalo, pretvarajući ga u hibrid neusklađenih i „papirnatih“ principa, arbitrarnosti i bezobalne diskrecionarnosti. Vreme neretko gola fakta gotovo neosetno izokreće u kaobajagi pravna akta, čiju valjanost je malo ko u napadaloj prašini godina kasnije spreman i voljan da preispituje.
3. Elem, držim da Srbiji u postojećim okolnostima na raspolaganju naročito (bilo kao nova, ili već preduzeta akcija) stoji: 1) Da sadašnje stanje na Kosovu i dalje smatra strogo privremenim, i da ga pravno apsolutno ne legitimizuje – ponavljajući da je ono bez ikakve pravne podloge i normativne supstance; 2) Da se što hitnije obrati: a) Generalnoj skupštini UN za autentično političko tumačenje nastale situacije na delu svoje teritorije, i to kako iz perspektive magistralnih svetskih tokova, tako i sa stanovišta načela međunarodnog prava sadržanih u Povelji UN i Helsinškom aktu o bezbednosti i saradnji u Evropi; uz to, da na svaki način pokuša da blokira svako planirano samostalno učlanjenje Kosova u međunarodne organizacije; b) Tužbom/tužbama Međunarodnom sudu pravde radi autoritativnog pravnog otklanjanja učinjene grube teritorijalne povrede i zaštite svojih interesa, posebno u odnosu na države koju su podržale kosovsku kvazinezavisnost; 3) Da – uz stalno prisutni protest zbog neuvažavanja njene integralnosti i podsećanje na svoje državne granice garantovane respektabilnim međunarodnim dokumentima – praktično vrati „snižene“ diplomatske odnose sa državama koju su „priznale Kosovo kao nezavisnu državu“ na pređašnji, ambasadorski nivo; 4) Paralelno, Srbija neprestano mora da preduzima odgovarajuće mere u cilju zaštite Srba na Kosovu, posebno njihovih enklava i svetinja – na diplomatskom planu, razvijajući tzv. funkcionalne veze, udružujući se s proverenim (i novim!) prijateljima i istomišljenicima u svetu, dostupnim kanalima lobiranja, pružanjem različitih vidova pomoći, a osobito raznovrsnijom i sadržajnijom saradnjom s odlazećim (?) zvaničnicima UN na Kosovu (Unmika); 5) Ne bi se nipošto smelo odustati ni od neodložnog i odlučnog krčenja puta ka evropskim integracijama (kao prvorazrednim, ne i isključivim) i saradnji, ali uvek – i u ma kom zvaničnom srbijanskom pisanom aktu! – s jasnom porukom da država Srbija u svim prilikama (pri)istupa „u skladu s Rezolucijom SB UN 1244“. Za ovo potonje energično napominjanje, svaka eventualna ovdašnja skupštinska rezolucija ili raspisani referendum bili bi suvišni. Ukupno prethodno narečeno „igranje na više razboja“ ne bi bila neka „dvoličnost“ Srbije, već njen/naš kompleksni odgovor na protivurečnosti i izazove savremenog dinamičkog i upadljivo više materijalno, nego duhovno sazrelog najšireg okruženja.