Pravno zabušavanje

Još u vreme vladavine DSS-a problem Kosova je postao više pravne prirode, jer je sam Vojislav Koštunica (tada premijer) insistirao na ustavnom rešenju kosovskog pitanja. Da li smo proglašenjem Kosova neotuđivim delom Srbije napravili sebi „medveđu“ uslugu ili smo, pak, stvorili osnovu za neku buduću integraciju, to će pokazati vreme. Za sada imamo samo probleme, jer proces evropskih integracija stalno nailazi na Kosovo kao nezaobilaznu prepreku.

No, ono što je zajedničko i ondašnjoj (Koštuničinoj) i sadašnjoj vladi jeste to što su obećale da će se za Kosovo boriti samo pravnim sredstvima. Da li se nacionalno pitanje Kosova, ovakvom politikom Srbije, poslednjih, recimo, deset godina usmerilo ka jednom umerenijem i racionalnijem promišljanju? Pa, teško je reći. Mnogo je argumenata koji govore da se mantra o Kosovu, kao osnovi srpskog nacionalnog bića, nije bitno promenila. Opet, sa druge strane, pravna argumentacija, bez pozivanja na nacionalnu mitologiju, učinila je da se o kosovskom pitanju sada raspravlja bez nekih preteranih emocija. Nekako su nove mantre o teritorijalnom integritetu i nacionalnom suverenitetu Kosova dovele srpsku političku scenu do jednog ipak racionalnijeg konsenzusa nego što je to bio onaj iz devedesetih (ratnohuškački).

Još jedno pitanje danas u Srbiji pravi probleme tzv. nacionalnom konsenzusu: Srebrenica! I opet se nalazimo na terenu pravničkog prepucavanja (prenemaganja) uz obaveznu političku halabuku. Pre svega, problem više nije ono što se desilo u Srebrenici: manje više sada se svi slažu da je reč o zločinu; problem nije više ni nacionalni identitet i broj žrtava: još uvek nema punog konsenzusa oko tačnog broja žrtava, ali i najekstremniji elementi našeg društva govore o zločinima vojske Republike Srpske nad Muslimanima. Danas je problem Srebrenice u pravnoj formulaciji zločina koji su se tamo nepobitno desili. Deklaracija o osudi zločina nad Muslimanima u Srebrenici upravo svedoči o jednoj pravnoj nedoumici: da li se radi „samo“ o zločinu ili, pak, o genocidu?! I ovo je, kao i Kosovo, jedna pravno dopumpana nedoumica koju forsira više-nacionalistički-orijentisana politička struja u Srbiji. Srebrenički masakr nad Muslimanima je već okarakterisan kao genocid, i to od strane Međunarodnog suda! Srbija nije osuđena za direktno učešće u genocidu, ali je okrivljena jer nije ništa učinila da genocid spreči. Valja još napomenuti da je genocid vezan samo za Srebrenicu i ni za jedno drugo područje bivše Jugoslavije.

Stvarno mi nije jasno zašto se namerno pravi problem oko pravne odredbe srebreničkog zločina kada je on već okarakterisan kao genocid? Ne može Srbija, sve i da hoće, sada da izbegne ovu formulaciju kada ona jasno stoji u presudi Međunarodnog suda. Muka mi je bila od nekih političara u Skupštini koji su za vreme rasprave, povodom izglasavanja Deklaracije kojom se osuđuju zločini nad Muslimanima u Srebrenici, uporno ponavljali kako će Srbija imati u budućnosti mnogo problema, jer će srpski narod biti okarakterisan kao genocidan. Čista laž! Problem već postoji, jer se genocid desio i posao Srbije mora biti u tome da pronađe i isporuči odgovorne za srebrenički zločin, a to je pre svih, general Ratko Mladić. A što se naše (građanki i građana ) savesti tiče, to će ići malo teže, jer savest nije pravna kategorija. Bez obzira na to što nas neki političari žele da ubede kako nema oko čega da nas „boli glava“, ipak postoji neki crv sumnje što nam izjeda miran san. Zato tvrdim da, kako iz pravno-političkih tako i moralno-ljudskih razloga, moramo Evropi i svetu jasno reći: U Srebrenici se desio genocid i jako nam je žao što je to neko u naše ime učinio! Sve ostalo je zabušavanje i guranje glave u pesak.

Autor je profesor filozofije iz Zrenjanina