Pravo na oružje je demokratsko pravo

Problem je toliko eskalirao da se vlasti nose mišlju da ograniče do sada veoma liberalnu politiku kupovine oružja svih vrsta. Jedan amandman na Ustav SAD garantuje svakom građaninu pravo na posedovanje i nošenje a podrazumeva se i upotrebu oružja u određenim slučajevima (lov, samoodbrana).

Pomenuti amandman kaže da uprkos tome što vlada organizuje oružanu silu radi zaštite reda i mira to ne znači da svaki pojedini građanin ne bi mogao da poseduje oružje i da ga koristi u samozaštiti. Američki liberalni zakonodavci držali su se političke filozofije na kojoj su utemeljene SAD kroz Deklaraciju o nezavisnosti koja između ostalog kaže kako postoje neotuđiva prava svakog pojedinca među kojima su na život, bezbednost i težnju ka sreći.

U temeljima te ideje leži da pojedinac svoj integritet iskazuje i kroz pravo na otpor tiraniji vlasti (uostalom tako su i nastale SAD kroz otpor Ujedinjenom Kraljevstvu). Država, osim totalitarne, nikada ne može da bude svuda i na svakom mestu prisutna i da svakome garantuje ličnu bezbednost.

Totalitarni režimi doduše važe za pouzdane što se tiče običnog kriminala i nasilništva jer u njima pojedinca obuzima blaga jeza na sam pomen policije – to je strahovlada. Skupa je cena koja se plaća za takvu „sigurnost“. Pojedinac je tu isporučen na milost i nemilost nekoj vrhuški pa zvala se ona pukovnička hunta ili politbiro koji odlučuju o svemu a pojedinac je nemoćan da se izbori za svoja prava, on nema niti pravna sredstva niti ima oružje da se brani.

U SAD dobra trećina populacije poseduje neko naoružanje: počev od revolvera i pištolja do automatskih pušaka sa teleskopom. Često pucači iz dugih cevi ubijaju ljude. Ponekad je politički motiv jasan a ponekad ga nema, često se radi o frustriranim pojedincima koji iskaljuju bes nasumice ne birajući žrtve. Takvi slučajevi dovode do oštre reakcije javnosti koja čak i u liberalnoj sredini kakve su SAD traže ograničenje prava na posedovanje i nošenje oružja.

Šta je tu veća šteta? Zabraniti u budućnosti lako nabavljanje oružja pa čak u oštrijoj varijanti pokušati sa oduzimanjem do sada prodatog ili nastaviti sadašnju praksu?

Da bismo razrešili ovu nedoumicu, koja je na prvi pogled tako daleko od nas, moramo se podsetiti građanskog rata 90-ih na prostorima nekadašnje SFRJ. Ko je tada posedovao oružje? Šta se tada dešavalo?

Dešavalo se to da je na primer stotinak naoružanih kriminalaca organizovanih od nacionalnih partija i podržanih od uzurpirane i otuđene Državne bezbednosti i JNA u Mostaru uvuklo u građanski rat celokupno stanovništvo ovog do tada miroljubivog i multietničkog grada, rasplamsalo mržnju za koju se mislilo da je zauvek pokopana i do danas podelilo grad. Ko nije pobegao morao je da se pridruži jednoj od zaraćenih strana, „svojima“.

Širom BiH sve tri strane u ratu praktikovale su isti monstruozni scenario: naoružani ološ je noću odvodio ljude iz njihovih kuća i stanova, pljačkao ih, silovao i ubijao ih odmah ili bi ih najpre smeštao u logore gde su prolazili torturu i poniženje pa su neki ubijani a neki čudom preživeli. Šta bi bilo da je prema američkom političkom mišljenju i praksi dobar deo tih ljudi imao kratke ili duge cevi? Sigurno bi većina od njih makar pokušala da se odbrani, da pruži otpor tiraniji.

Da su napadači mogli računati sa takvom mogućnošću oni bi verovatno odustali od svojih planova. Vladala bi „ravnoteža straha“. Ovako, mogli su biti sigurni da niko nema oružje za odbranu i mogli su ljude kao poslušne ovčice odvoditi na klanje.

Da je bilo ko od onih putnika otetih iz voza Beograd-Bar imao kod sebe makar pištolj verujem da bi radije rizikovao da puca u otmičare i pokuša bekstvo nego da se tek tako povinuje njihovoj samovolji i sigurnoj smrti. Da su teroristi mogli da računaju sa priličnom mogućnošću da je neko od putnika koje su nameravali kidnapovati naoružan i spreman da se brani – verovatno ne bi ni pokušali da ostvare svoj naum. Ovako, oni su znali da imaju pred sobom nenaoružane i poslušne ljude kojima mogu da rade šta hoće.

Upravo to je ono što se u SAD ne može desiti. Amerikancima se mnogo šta može upisati u raboš: da su ograničeni, glupi, neobrazovani, materijalisti i suvi praktičari bez smisla za uzvišeno i lepo… Ali mora im se priznati privrženost individualizmu i slobodoljubivost shvaćenu kao nepristajanje na kult svemoćne države i vlasti od koje mi ovde patimo.

Tamo se nijedna politička ili ma koja grupacija, nijedna vlada neće usuditi da izvrši masovna hapšenja i ubijanja jer bi to izazvalo oružani otpor širokih razmera. U tome leži sva opravdanosti široko zasnovanog ustavnog prava Amerikanaca na posedovanje i nošenje oružja.

Što se pak tiče toga da često ginu ljudi u pucnjavama, lek za to je u povećanju bezbednosti naročito oko škola i mesta masovnih okupljanja a ne u oduzimanju prava na oružje i razoružavanje građana. Pravo na oružje je demokratsko pravo.

Tako su u Srbiji 19. veka mislili radikali dok su još bili mlada stranka sa programom i idealima radikalne (korenite) demokratije. Narodna radikalna stranka je 1883. godine podigla glas protiv ne samo uvođenja stalnog vojnog kadra umesto narodne vojske već i protiv oduzimanja oružja od vojnih obveznika.

Do tada je svaki vojni obveznik zaduživao pušku i čuvao je kod sebe, a vojska je bila narodna, što će reći takva da su obveznici godišnje provodili određen broj dana na vežbanju u svojoj opštini a ne u kasarnama daleko od svog mesta stanovanja, vojska je bila uglavnom vođena od rezervnih podoficira i oficira koji su bili iz redova samih obveznika koji su završili kurseve a ne od profesionalnih oficira dresiranih za bespogovornu lojalnost kralju i isfantaziranoj „suverenoj državi“.

Nema „suverenih država“, to su uvek i svuda samo interesne klike koje trenutno drže vlast u šakama. To što su takve klike ponegde dobre za stanovništvo i što ono živi materijalno obezbeđeno i bez straha od vlasti – druga je stvar. Pašić je u jednom članku pred Timočku bunu napisao da je oružje svetinja svakom Srbinu. Sve će to zaboraviti kada uskoro dođe na vlast. No bitno je da su te ideje tada i kod nas smatrane demokratskim i oličenjem narodnog suvereniteta.

Da li bi onaj mladić koji je usred bela dana zaklan u centru Nišu tako što ga je napala grupa huligana doživeo svoju sudbinu da je imao kod sebe pištolj/revolver (ili da ga je neko od prolaznika imao)? Verujem da bi makar pokušao da se odbrani.

Možda bi bilo dovoljno da je samo izvadio oružje. Možda bi bilo dovoljno da je ispalio hitac upozorenja u vazduh. Konačno, možda bi morao da puca u napadače i da nekoga rani ili ubije, ali tako bi sebe spasio ili makar skuplje prodao svoju kožu. Da je onaj drugi mladić imao oružje kod sebe ne bi ga izboli zato što nije hteo da skine majicu sa antifašističkim simbolom. Primera ima još.

Konačno, kod nas je uprkos neverovatno rigoroznim propisima što se tiče nabavke ličnog naoružanja i te kako prisutan kriminal pa je bilo i masovnih ubistava. Još ih nije bilo u školama, ali je samo pitanje vremena kada će neki frustrirani ili obesni maloletnik sa ukradenom ili ilegalno nabavljenom puškom upasti u neku školu i pobiti gomilu učenika i profesora.

U Srbiji su samo policija i podzemlje naoružani. Pristojni građani nisu naoružani. Konačno, mada ne na poslednjem mestu, šta ćemo svi raditi ako neki kreten na vlasti u nekoj doglednoj budućnosti odluči da zloupotrebi državne organe prisile (znamo, oni su vrlo poslušni i bespogovorno izvršavaju naredbe „odozgo“ jer „nisu plaćeni da misle“, „ima ko da misli“…) pa zavede vanredno stanje pod nekim izgovorom i krene da masovno hapsi i puni logore? Masovno da ubija? Ili možda mislite da je to kod nas nemoguća stvar, da smo mi toliko fini i civilizovani, da mi nismo „glupi Bosanci“?

Autor je književnik i istoričar

Stavovi izraženi u ovom tekstu autorovi su i ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.