Pravo na prekretnici

Nasuprot decenijama negovanom klasičnom stavu o pravdi kao stožeru, uporišnom stubu prava, postepeno, bezmalo nužno dospevamo do gledišta po kojem jurističkoj supstanci, globalno uzev, u tegobnom vremenu u kojem živimo – na vetrometini ratova, nasilja, populizma, neukusa, bede i besmisla – prvorazredno nisu svojstveni pravednost, razumnost i moralnost.

Jer, kao da su oni, sijaset je pokazatelja na svakom koraku, često potisnuta – čak se povremeno čine i utopistička – svojstva prava.

Kojih se nipošto ne treba odricati, ali se često pokazuju nemoćni spram raznorodnih interesa (o čemu je pisao još Hans Kelzen).

A izgleda da se i sloboda delom preobrazila u sopstvenu suprotnost, pri čemu se gube integritet i identitet čoveka. Naročito, odvajanje „pola “ i „roda“, relativizacija izvorne čovekove ličnosti, ruku-pod-ruku sa kvarenjem standarnog jezika veštačkim kostrukcijama koje narušavaju njegovu čistotu i unutrašnju koheziju, na podlozi pomodne „džender ideologije“.

U savremenom digitalnom dobu, osim novim tehnologijama, autentične pravne regule bivaju ozbiljno ugrožene nagomilanim politikanstvom, grubim, ogoljenim merkantilizmom, kao i lažnim rodoljubljem i šovinizmom.

A i sâma istina je umnogome razvodnjena, podosta je izgubila na značaju: kako u svakodnevnim relacijama, tako i u pravnoj praksi.

Zarad brzine, lagodnog komfora, ekonomičnosti, neformalnosti, navodnog pojednostavljenja pravne procedure.

Naime, „cvetaju“ sporazumi o krivici, skraćeni postupci, zakonsko dopuštanje da se pojedine činjenice samo „učine verovatnim“, poravnanje, medijacija, arbitraže…

S druge strane, pravo se ne bi nipošto smelo da se upodobi pustoj sili, volji vodećih političkih snaga na određenom prostoru.

Držim da se budućnost prava mora prvenstveno ogledati u postulatu disciplinovanja izvitoperenih društvenih odnosa.

Na podlozi opšte i pravničke kulture.

Koje su, opet, dobrano zakržljale! Sva je prilika da život često nije logičan, a samo pravo bi baš takvo, logično, moralo da bude.

Plus – jasno, razgovetno, unutar sebe usklađeno i realno, stvarnosno primenjivo.

Ukratko, krunski cilj prava – ali i čoveka, uprošćeno uzev – bio bi postizanje predvidivosti (pa makar, mestimice, i neizbežne nepravde!), izvesnosti posledica sopstvenog i tuđeg delanja, posebno zaštita od iskakanja od legalno i legitimno projektovane trase društvenog i individualnog ponašanja.

Tako uzeto, pravo se metaforično ukazuje kao njegoševska svetlost naspram kafkijanskog mraka. Kao suma prozračnih, nearbitrarnih akata i fakata, normativnog i nenormativnog naboja.

Suština života je u kretanju – fizičkom, mentalnom, kalendarskom – u promenama, stvaralačkoj aktivnosti, u traganju za boljim.

No, ne „put radi puta“! Pa koji bi onda bio opšti ljudski cilj, čovekova misija?

U genijalnom romanu „Usta puna zemlje“ Branimir Šćepanović nalazi smisao bivstvovanja u lepoti i ljubavi.

Ako njih nema, prećutno poručuje pisac – sve je uzalud, svodi se na ništavilo: nastupa čovekova duhovna smrt pre one fizičke kojom se i okončava trajanje glavnog junaka romana, bolesnog i napaćenog.

Paradoksalno prima facie, ideja Boga nije previše udaljena od bića prava. Bog – kao nešto što „jeste“.

U nama i oko nas, sveprisutan.

Postojanje svega mora biti nečija tvorevina.

Bog kao univerzalni Stvoritelj!? Spinozina „samodovoljna supstanca“, totalitet prirode? Energija?

Ljubav? Sećanja, maštanja, nadanja, osećanja, ali i činjenice – zajedno, u sklopu.
Sve u svemu, krajnja svrha prava, čije je uporište poverenje, i Boga – ma kako ga shvatali – sa verom kao opredeljujućom odrednicom, bila bi u društvenom i individualnom duhovnom blagostanju.

Da bi se rasterećenije, prijatnije, čovečnije živelo – u saglasju sa sobom, u slozi i sreći. I u nesputanoj unutrašnjoj a doziranoj spoljnoj slobodi. Da bi se došlo do zemaljskog otkrovenja, do oplemenjivanja mestimično rastrojenog i neracionalnog čoveka.

Do duhovne radosti, smirenoumlja, tog „nebeskog vodoskoka“, „najviše vrline“ (kako nas, posebno, uči Sveti Jovan Lestvičnik).

Ali, ovde i danas – u Srbiji, teško da će biti unutrašnjeg ljudskog spokoja, i državnog i društvenog ozdravljenja bez višeslojne uzburkanosti, korenitih vrednosnih i sistemskih reformi, bez snažnog socijalnog zemljotresa, drastične promene glavnih aktera naše političke scene.

Svekolikog apsolutnog zaokreta!

Kvalifikovati ustajalu baru, mračnu močvaru, živo blato u koje tonemo sve dublje, održivim kobajagi mirom – pogibeljna je laž, manipulacija.

Nema istinskog nacionalnog presaldumljenja bez dijametralnog premeštanja figura na srbijanskoj ploči – makar je prethodno gromopucateljno okrenuli naopačke! – ako je baš tô spasonosni, jedini, nasušni izlaz.

U suprotnom, vrtimo se izgubljeni u krugu čiji je prečnik sve manji, dok nas centripetalne sile potpuno ne sabiju u njegovu središnju crnu tačku – i na koncu nas zauvek poklope, unište.

Nauka teži otkrivanju pravilnosti, krucijalnih odnosa između pojava. Dok je umetnost usmerena ka veličanstvenoj uzvišenosti, ka večnosti.

Filozofija pak nastoji da ljude i pojave, ali i nauku i umetnost razume dubinski, sveobuhvatno.

Kao svrsishodnu i celishodnu, neprotivurečnu celinu. Izrastajući iz politike koja po vokaciji nastoji da pruži optimalne odgovore na opšta društvena pitanja, pravo i pravna nauka – ako žele da budu samosvojni, atraktivni, postojani i delotvorni – morali bi da imaju i određene umetničke crte, smisao za finesu, za elastičnost, za ocenu u koju je utkano znanje i sigurnost.

Pravo – težnja ka dinamičkoj ravnoteži akata i fakata, normativnog i nenormativnog, civilizacijski proizvod koji se prilagođava fluidnom životu, ali i utiče na njega u željenom smeru napretka, reda, kao i i solidarnosti i tolerancije među ljudima i njihovim užim i širim zajednicama.

Na koncu, ne smatram da nam u dugačkom nizu proteklih godina Bog nije bio naklonjen.

Pre će biti da su se brojni „likovi“, površno zavaravajuće „srećni“, pretvorili u zabludeli robove korumpirane mrvicama sa vladalačkog stola, nenaklonjene sebi!

(Odlomak iz „Presaldumljen“, novele u nastajanju)

Autor je profesor Pravnog fakulteta

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.