Pravoslavlje – putena religija dodira i celivanja

To je zato što je pravoslavna duhovnost veoma obremenjena jednim izrazito čulnim i prostonarodnim izražavanjem poštovanja prema svemu što pripada domenu Svetog.

Sa Bogom, kao duhovnom realnošću, komunicira se na jedan veoma fizički način.

Ogroman broj vernika ne može da zamisli odlazak na liturgiju i uopšte hram bez mnogih telesnih kontakata i religijskih rekvizita.

Takav puteni odnos prema duhovnosti je, naravno, izraz paganskog nasleđa.

U praktikovanju pravoslavne pobožnosti prevagnuo je onaj spoaljašnji, formalno-simbolični odnos na štetu unutrašnjeg doživljaja ili suštine vere.

Pre svega, pravoslavni vernici su većinom pretvorili u palitelje sveća iako ni sami ne znaju zašto je ona neophodna i čemu uopšte služi (osim što joj učitavaju neka paganska verovanja da osvetljava put mrtvima ili mesto gde obitavaju ili tome slično. A zašto se onda pali i živima!?).

Ali, ne samo vernici, već i sveštenstvo koje im u tome snishodi, funkcionišu na tradicionalističkom principu „valja se“, a da ni sami ne znaju što se valja ili „tako su radili oni pre mene, tako radim i ja, nije moje da preispitujem (ili ne daj Bože menjam)“.

Sve se odigrava onako stihijski, nedefinisano, po inerciji, slepo, bez razmišljanja.

Naši vernici ne znaju da sveća bez molitve ne predstavlja ništa, mnogi se i ne mole već dostojanstveno stoje ispred nje kao da joj odaju počast ili očekujući da se ona pomoli za njih.

Sveća je kod mnogih zamenila molitvu u hramu, a kada postoji molitva, onda je pitanje koja je svrha paljenja sveća.

Mnogi naši vernici ne bi znali šta bi sa sobom ili sa svojim rukama kada odu u hram u vreme liturgije kada ne bi bilo tih sveća.

Ne znaju za šta bi se uhvatili! Ili kad ne bi bilo turanja novca na ikone i pozdravljanja sa svim svecima (to obično rade starije gospođe, iste ono što vole Vučića kao ili čak više nego svog sina ili unuka).

Takvi ne bi znali šta će sa sobom jer im, za njih, nerazumljiva i dosadna liturgija ne drži pažnju, stajanje na liturgiji im se ne razlikuje mnogo od ispraznog čekanja autobusa.

Zato često ubrzo napuštaju hram ubeđeni da su ispoštovale domaćina svojim dolaskom.

Malo li je?

A ako se ipak odluče da ostanu, onda im je pažnja usredsređena na to ko ulazi u hram, što pokazuju svojim stalnim okretanjem glave ka ulazu.

I ne samo to.

Odlazak u hram u vreme većih praznika najčešće, ako ne i uvek, ima veze sa tim putenim pokazivanjem pobožnosti.

Pravoslavni vernik u vreme svojih rituala, ali i posle toga, mora uvek nešto da pipa, hvata i drži rukama, kao dete koje mora da se zabavi nekom zvečkom ili igračkom.

Međutim, Bog je duhovna kategorija i ne može se opipati i uhvatiti. Svi ti dodiri izgledaju kao nekakva infantilna kompenzacija za tu nemogućnost.

Tako, npr. vernici odlaze u crkvu u vreme Duhova kada se u prostor hrama unosi slama, seno, lišće i od toga prave venci, u vreme Lazareve subote kada se sve kiti vrbovim grančicama, u vreme Bogojavljenja kada pune boce sa osvećenom vodom, na Badnje veče kada donose svojoj kući grančicu badnjaka, a za Uskrs jaje itd. Ili posle službe nosi kući naforu.

Njegove ruke uvek su ispunjene nekim relikvijama, religijskim rekvizitima.

Sve te predmete koje on donosi svojoj kući kao da mu služe kao materijalni dokaz ili opipljivo svedočanstvo da je bio u crkvi.

I zato je njemu veoma teško, mada nije nemoguće i neispravno, da svoju veru zamisli bez te putenosti.

U tome ima dosta infantilnog, odnosno sličnosti sa ponašanjem deteta koje ima potrebu da komunicira sa spoljnim svetom dodirom više nego odrasli.

Malo dete kada stoji ispred nekog izloga teško može da odoli da ne pipne staklo, a kada razgleda unutrašnost nekog auta kome se divi ne može a da ne priljubi njuškicu uz staklo kako bi videlo koliku brzinu razvija taj divljenja vredan auto.

Po tome se pravoslavlje razlikuje bitno od protestantizma kao jedne neputene religije čije se bogosluženje svodi obično na čitanje i tumačenje Biblije, ako izuzmemo praktikovanje dve osnovne svete tajne – krštenje i pričešće.

Ustalila se raširena praksa i verovanje da ste poštovanje ne može izraziti naklonom već sve mora da se pipne i poljubi.

Naime, kod jednog broja pravoslavnih vernika ustalio se običaj i da se ljubi i okvir ulaznih vrata prili ulasku u hram, iako se nakon ulaska ljubi i „pozdravna ikona“.

Blagoslov se uvek uzima celivom u ruku sveštenika.

Nekada, tokom porodične slave moj otac je imao običaj da kadi kuću, zalazeći u sve sobe i otvarajući čak fioke od mog radnog stola.

To što je on radio nije ništa specifično.

Zar to isto ne rade i sveštenici koji kada osvećuju automobile otvaraju haube od kola kako bi tamjan ili valjda i blagodat dospela i u unutrašnjost automobila?

Slično tome, kod miropomazanja sveštenici nakon krštenja deteta pomazuju uljem ne samo glavu već i ruke i noge kako bi blagodat dospela i u ekstremitete.

Bio sam jednom svedok i učesnik na svetoj tajni jeleoosvećenja koja se obavlja na Veliki četvrtak kada se čitaju molitve za zdravlje.

Nakon pročitane molitve, sveštenik bi pomazivao osvećenim uljem prisutne vernike.

Međutim, kako ih je bilo u malo većem broju svešteniku je bilo naporno da sve njih pomaže uljem, već samo nekolicinu vernica.

Neke žene su se pobunile i čvrsto zgrabile sveštenika za ruku insistiravši da i njih pomaže.

Rukovodeći se tom logikom putenosti sumnjale su da molitva neće delovati bez tog fizičkog kontakta.

U tom duhu se ponašaju i oni koji celivaju staklo koje pokriva kovčeg u kome je ležao upokojeni patrijarh Irinej.

Za njih se izgleda poštovanje i ostale emocije ne mogu izraziti drugačije do celivom.

Kao da jedan naklon ne bi bio dovoljan koji bi bio dovoljan spoljašnji izraz pijeteta prema upokojenom.

Drugi razlog tako drastičnog i neodgovornih kršenja ostalih mera (pričešće jednom kašičicom, nenošenje maski) je naivno, nadmeno i totalno besmisleno shvatanje i uverenje da je religijska vera antirazumska i slobodna od delovanja ovozemaljskih, prirodnih zakona.

Uz to, dosadašnja tradicija pričešća istom kašičicom se toliko idolatrizuje (i time forma stavlja iznad suštine) da se svako odstupanje od takve prakse (iako je u iskustvu Crkve bilo i drugih oblika pričešća – umakanjem hleba u vino i stavljanjem u usta vernika), fanatično i zilotski smatra maloverjem i izdajom pravoslavlja.

Oni su veru kao nadrazumsku kategoriju pobrkali sa antirazumnošću i žive u ubeđenju da su svojom verom i magijskim delovanjem pričešća zaštićeni od neumoljivih prirodnih i ovozemaljskih zakona.

Iako ih realnost stalno demantuje novozaraženim i upokojenim „crkvenim velikodostojnicima“, oni i dalje idu glavom kroz zid.

Autor je sociolog iz Niša