Pravosudna golgota za Mila Đukanovića

Tome treba dodati i ultimatum Demokratskog fronta da će srušiti vladu Zdravka Krivokapića ukoliko novi zakon ne bude usvojen, što znači da je DF bio spreman da sve baci u vodu ukoliko se ne stvore uslovi za ostvarenje tog najvažnijeg cilja. Pa koji je onda to cilj?

Odgovor na ovo pitanje leži u više puta manifestovanoj i notornoj mržnji vodećih ljudi sve tri koalicije, a osobito Demokratskog fronta, prema Milu Đukanoviću i prema svemu onome što on simbolizuje. Ta mržnja čini osnovno vezivno tkivo nesložne vladajuće garniture a eliminacija Mila Đukanovića je njihov zajednički i prioritetni cilj.

Motivi za ovu mržnju sigurno ne leže u priči o kriminalu, korupciji i navodnoj autoritarnoj vladavini jer su to standardne, iako korisne, racionalizacije i dimne zavese za prikrivanje stvarnih motiva i namera. A oni se nalaze u činjenici da je u Crnoj Gori u toku sukob dva temeljno različita svetonazora i dva kulturna modela koji gotovo da nemaju dodirnih tačaka i zbog kojih je Crna Gora, po opštoj oceni, duboko podeljeno društvo.

Prvi model je antifašističko-crnogorski, multietnički i sekularan, dok je drugi model, po ugledu na Srbiju u kojoj ima apsolutnu hegemoniju, četničko-srpski sa snažnom klerikalno-pravoslavnom podlogom koja se kolokvijalno naziva svetosavlje.

Prvi kulturni model je, po samoj svojoj prirodi, potencijalno demokratski, dijaloški i tolerantan, dok je drugi model jezuitski, netolerantan, fanatičan i isključiv i on sa protivnikom ne želi nikakav kompromis i dogovor već samo želi njegovo potpuno uništenje. To je veoma jasno, iako nehotice, ilustrovao poslanik DF-a Milun Zogović, koji se u Skupštini Crne Gore obratio poslanicima DPS-a sledećim rečima: „Mi se sa vama nikada nećemo pomiriti. Pre će se pomiriti Jevreji i Palestinci nego što ćemo se mi sa vama pomiriti.“

O takvom mentalnom stanju govore i druge izjave predstavnika četničko-srpskog modela prepunjene netolerancijom i mržnjom prema pripadnicima prvog kulturnog modela. Najrečitije su u tom pogledu strašne kletve koje je Amfilohije Radović upućivao antifašističko-crnogorskom bloku („dabogda živo meso sa vas otpadalo“) i maroderska izjava Matije Bećkovića da je crnogorska nacija rođena posle njega ali da će umreti pre njega, kao i izjava premijera Krivokapića da Đukanović i DPS ostavljaju za sobom „sprženu zemlju“.

Da se ovde ne radi samo o verbalnoj agresivnosti pokazuje i svakodnevno radikalno menjanje celokupne društvene strukture u korist četničko-srpskog kulturnog i političkog modela. Tako „žena četnik“ i ostrašćeni srpski nacionalista („ne, no ću biti belgijski“) ministarka Vesna Bratić priprema novi zakon o obrazovanju kojim če biti smenjeno preko 200 direktora škola i njihovih pomoćnika. A najnoviji izum ove čudne osobe jeste zahtev jednoj školi na Cetinju da pokrene disciplinski postupak protiv nastavnice koja je učenike vodila da polože cveće na spomenik palim borcima povodom Dana pobede!

U Nikšiću je za gradonačelnika izabran Marko Kovačević sa nadimkom Šubara jer na društvenim mrežama plasira svoju fotografiju sa četničkom šubarom i kokardom a na njegovim slavljima se pevaju samo četničke pesme. U Herceg Novom, u kome je na izborima glasalo i oko 2000 građana Srbije i BIH, jedan od pobednika je radosno uzviknuo „Ovo je pobeda srpskog naroda“. A ministru pravde Leposaviću, nakon što je negirao genocid u Srebrenici jer nije bio tamo, srdačno su na tome čestitali svi članovi vlade.

Opisana duhovna atmosfera koja danas dominira Crnom Gorom objašnjava zbog čega je najvažniji politički cilj likvidacija Đukanovića sa političke scene. Veruje se da bi bez njega došlo do raspada antifašističko-crnogorskog bloka i masovnog pretrčavanja na suprotnu stranu, što bi omogućilo kompletno uključivanje Crne Gore u „srpski svet“. Imajući u vidu da pokušaj fizičke likvidacije Đukanovića sa državnim udarom 2016. godine nije uspeo odlučeno je da se krene drugim putem, a po obrascu koji je Vučić primenio na Miškoviću, s tim što će to sada biti mnogo gromoglasnije izvedeno.

Reč je o tome da će vrlo brzo, čim u tužilaštvo budu instalirani poslušni izvršioci, protiv Đukanovića biti pokrenuti različiti krivični postupci. Njih već učestalo najavljuju klerofašistički telali u Beogradu a naročito razgoropađeni Abazović sa svojom omiljenom floskulom usmerenom ka Đukanoviću da „više nema nedodirljivih“. A koliko pod novom vlašću nema nedodirljivih pokazao je i religiozni mistik premijer Krivokapić, koji, osim što tvrdi da iskreni vernik može mislima da pomera planine i da se to stvarno i događalo, kaže da za sveštenstvo SPC ne važe pravne norme i zdravstveni propisi jer je to svet duhovnog („čitajte Bibliju“); u nedodirljive spada čak i pomoćnik generalnog sekretara vlade Nikola Kandić, koji je pijan divljao službenim automobilom po ulicama Podgorice, a kada je napravio saobraćajni udes, na scenu je stupila Abazovićeva služba i, po obrascu iz Srbije sa „dva minuta“ iz nesreće kod Doljevca, sve lepo negirala i zataškala. Ali zato Đukanovića (bar se tako planira) očekuje prava pravosudna golgota: biće pokrenuto više različitih krivičnih postupaka, slediće beskonačlna saslušanja, pretresi, pritvori, preventivno oduzimanje imovine, osuđujuće presude, ponavljanje postupka i sve druge vrste šikaniranja, a sve to biće praćeno zaglušujućom medijskom hajkom srpskih i crnogorskih tabloida.

Pritom uopšte nije najvažnije kakav će biti konačan ishod tog kafkijanskog procesa, da li će Đukanović biti osuđen ili ne, bitno je da on bude provučen kroz medijsko i pravosudno blato i da to traje što duže. A pravosuđe, naročito kada je zlonamerno i nemoralno, ima bezbroj i materijalno-pravnih i procesnih mogućnosti da postupak razvlači decenijama, o čemu govore i brojni primeri iz Srbije.

Da li će ovaj plan fanatizovanog srpsko-četničkog bloka uspeti to ne zavisi samo od lokalnih aktera u Crnoj Gori, već i od sposobnosti demokratskih snaga u regionu i u Evropi da se odupru sadašnjoj snažnoj ofanzivi ekstremne desnice i neofašizma i njihovom vulgarnom istorijskom revizionizmu.

Autor je potpredsednik Saveza antifašista Srbije