Prazna sela van zakona

O sličnoj temi, ali sa stanovišta t.z. Patologije stanovanja zbog koje se, između ostalog, sela prazne, a u gradovima već decnijama raste divlja gradnja, pisao je 2019. i pok. urbanista Branko Bojović u časopisu „Izgradnja“.

No da vidimo! G. Borislav Stojkov je bio učesnik konferencije URBANO RURALNO PARTNERSTVO, koja je održana 26. i 27. novembra 2020 u Lajpcigu. Na toj hibridnoj konferenciji je završena i potpisana „Lajpciška povelja“ od strane 27 ministara EU 3. decembra 2020. G. Stojkov je u svome izlaganju govorio o tome kakva je situaciji u zemljama tranzicije. Inače, ova ideja urbano-ruralnog partnerstva (URP) potiče još sa kraja 20. veka (1999). Tada je to ocenjeno kao dobar put konkurentnosti regiona i nove uloge malih i srednjih gradova.

Slušajući šta se kod drugih, razvijenijih zemalja radi, postavlja se pitanje – zašto Srbija nije zakonom rešila pravično odnos ove dve neravnopravne celine do sada?

Paradoks je, a to je već ranije zaključio i pok. urbanista Branko Bojović, da Srbija ima 28 gradova, plus Beograd, 145 opština i nešto više od 4.500 naseljenih mesta i drugih urbanih i poluurbanih naselja, na prvom mestu sela, sa svojim atarima, koja nemaju nikakav status u zakonu, izuzev moguće mesne zajednice, koja, kako reče g. Stojkov, funkcionišu kao čovek na samrti.

Bojović je konstatovao još 2019. da naša država bukvalno ratuje sa srpskim seljakom od 1945. g. najpre prinudnim otkupom, pa obaveznim otkupom, a danas ga satire uvozničkim lobijem i obara mu cene proizvoda. G. Stojkov čak poredi sadašnji zakon koji je nasleđe socijalizma, sa zakonom iz vremena kneza Milana (još nije bio kralj) iz 1868. godine, koji je napisan po modelu Francuske i Belgije i bio je jedan od najnaprednijih u Evropi. Po tom zakonu, svako naselje je imalo staus opštine, sa kmetom na čelu i Skupštinom koju su sačinjavali svi punoletni građani. Svako je imalo svoj atar koji je bio teritorijalna svetinja, sa svojim IZVORNIM PRIHODOM i prinadležnostima sa kojima su rešavani svi tekući problemi.

Srbija danas ima još uvek nasleđe socijalizma, po kome sve rešava država. Pošto je sve centralizovano, selo je potpuno obespravljeno i pod apsolutnom upravom opštine ili grada, gde prirodne resurse sela koriste drugi. Tako selo može samo iz republičkog budžeta, voljom nekog ministra, ili čak lično predsednika Republike, da dobije parče puta, most, vodovod ili asfalt, a ne nikakvom zakonskom regulativom. Zato je pok. Branko Bojović tvrdio da je to rastakanje sela i početak „bele kuge“. Socijalistička Jugoslavija se plašila bogatog seljaka i nazivala ga kulakom, a trudila se iz sve snage da ga dovuče u grad i zaposli u fabrici, kako bi imala kontrolu nad njim.

Mladi sa sela su odlazili u grad da traže posao, posebno u Beograd, a tamo nije bilo posla za sve, pa da bi rešili bar nešto, počinjali su negde na periferiji divlju samogradnju, a sela su ostala prazna, sa podatkom da tamo sada ima 800 hiljada hektara parloga (u korov zarasle obradive zemlje) koju nema ko da obrađuje. I da li neko uopšte zna koliki je broj tih sela kaja imaju po dva tri stanovnika i na desetine praznih kuća i koja nestaju pred našim očima. Tako polako Beograd postaje jedan geto, a ostatak Srbije drugi. A najveći je paradoks da je sadašnja vlada dobila ministarstvo i ministra za brigu o selu koje uopšte ne postoji u zakonu, a da bi se ovi problemi tek počeli rešavati, potrebna je mnogo ozbiljnija država, odnosno ljudi koji će tu državu voditi drugačije. U protivnom, lanac društvene idiotije će se nastaviti i dalje, sve dok svi stanovnici ne budu pod jednom kruškom – u Beogradu.

Autor je arhitekta