Praznični kult smrti

Pa se u tom duhu možemo povesti i fantazijom predsednika Srbije Aleksandra Vučića kako „Srbija uprkos svim pritiscima opstaje i napreduje“, nazvavši je „malom slobodarskom zemljom u srcu Evrope“.

„Svakoga dana kažu moramo da uradimo nešto po pitanju Kosova i Metohije, moramo da uradimo nešto po pitanju sankcija Rusiji, moramo da odustanemo od podrške našem narodu u Republici Srpskoj, i uprkos svemu, i dalje opstaje i napreduje jedna mala slobodarska zemlja u srcu Evrope…“, napisao je Vučić na Instagramu uz sliku vuka i krilaticu pored životinjske glave koja kaže da „vuk ne gubi svoje snove zbog mišljenje jedne ovce“.

Nakon novogodišnjeg mamurluka, prazničnog stonda i slavljeničke hibernacije, Srbiju je ponovo dohvatila ogavna ručerda devedesetih, čisto da nas podseti da je ovde stanje i dalje redovno.

Naprosto, đavo u obliku velikosrpskog nacionalizma ne daje mira ljudima, koji ovde žive, ni da provedu jedan dan u ovoj zemlji, a da ne budu umešani u jedan sveopšti vihor zla, koji, na Našu nesreću, a Njihovu sreću, traje već, bogami, više od trideset godina.

Nakon primitivnog uzbuđenja u odbrani srbijanskog sna u nezavisnoj, susednoj državi Kosovo, Srbijatrija je iznova pokazala da duboko u svom organizmu poseduje đavolsku snagu razaranja svega oko sebe.

U istom trenutku – kao nekada kada se na tenkove bacalo cveće koji su išli da urnišu viševekovne neprijatelje svih Srba – i vlast, i opozicija, i intelektualci, i umetnici, i dijaspora, ma svi, dali su zeleno svetlo da se krvoločna neman pusti iz kaveza.

Odavno je Srbija pokazala svoju supermoć da živi u psihotičnim halucinacijama koje sama stvara, pa da od sopstvene nemoći da učini život boljim za sebe, pokušava da uništi one oko nje. I to se opet dešava.

Dok si rekao SNS, više ništa od ovoga nije toliko interesantno: Krušik, Jovanjica, plagijati, sveopšta pljačka, svakodnevna ubistva na ulicama, otimanje domova, izbacivanje sirotinje na ulicu, afere i skandali zbog kojih smo na konstantnoj ivici da se međusobno poubijamo – odjednom to više ništa nije toliko važno kao što je važno Kosovo.

Odjednom se ponovo priča kako ćemo pred Njegoša, patrijarha Pavla, Svetoga Savu, ako ne odbranimo ovo zemaljsko. Opet se trabunja kako je najveći patriota – mrtav patriota. Ćosićev kult smrti je ponovo u svom punom zamahu.

Na televiziji se tupi o antisrpstvu, o uništenju pravoslavlja, oduzimanju identiteta, otimanju duše jednog naroda. Iznova se vijore kojekakve volšebne zastave raznoraznih desničarskih mufljuza.

Opet se pitaju za mišljenje monstruozna stvorenja i nakaradni mozgovi, beživotni analitičari i grdobni teoretičari – svi oni ponovo pod kapom nebeskom 24 sata dnevno tupe kolac o nekim apstraktnim opasnostima koje vrebaju srpski narod.

Dok srbijanska javnost razvratno flertuje sa ezoteričnim perverzijama, naprednjačkoj kamarili, odgovornoj za ovaj ratnohuškački inferno u kojem živimo, kojoj evidentno, bez pardona, prolaze sve afere i skandali, muljaže i prevere, spletkarenja i skidanje kajmaka, se smeši svetla budućnost među ljudima koji se bave mističnim i drevnim problemima, dok mu oni skidaju poslednji sloj kože sa leđa.

Autor je slobodni novinar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.