Praznik, državni ili naš?

Gotovo sve prodavnice su zatvorene ili rade samo pre podne. Po neka radnja, zaista retka, radi po ceo dan. O ustanovama da ne govorimo. Tako je, uostalom, predviđeno i Zakonom o praznicima u kome stoji da u „dane državnih praznika ne rade državni i drugi organi, privredna društva i drugi oblici organizacija za obavljanje delatnosti ili usluga“.

Međutim, simptomatično je da se tako malo ko ponaša kad je reč o državnim praznicima. Da nije ustanova i institucija koje primaju plate sa „državnih jasli“, niko ne bi primetio da je praznik. I to koji praznik. Naime, to je prvi praznik koji je naveden u Zakonu o državnim praznicima. Reč je o Danu državnosti, koji se obeležava 15. februara, a od ove godine i 16. februara, kao spomen na početak Prvog srpskog ustanka protiv Turaka 1804. godine, ali i donošenja prvog Ustava Knjaževine Srbije 1835. godine. Državni službenici na čelu sa predsednikom države, trude se da daju tom datumu oreol svečanosti. S druge strane, građani se uporno trude da tome ne daju istu vrednost kao verskim praznicima. To je u Prijepolju sasvim vidljivo. Kako je moguće da građani jedna države ne poštuju Dan sopstvene državnosti? Da li se praznici mogu nametnuti samo kalendarom ili je nešto drugo u pitanju? Da li država poštuje dovoljno sebe i svoje građane ili je stvar u tome što se na ovim prostorima jedino sa državom može – komotno.

Tako je i poštovanje državnog praznika sopstvene države ostavljeno za „slobodna uverenja“, što je uostalom i legitimno. Naime, oni koji rade na dan praznika, moraju biti i adekvatno plaćeni za taj rad i to je regulisano Zakonom o radu, u članu koji se odnosi na rad za vreme državnih praznika. Ko će proveriti da li su „gazde“ ispoštovale tu klauzulu? Ima li smisla o tome i pričati kada većina zaposlenih prima minimalne zarade? Kako onda očekivati da se poštuje i 1. maj, praznik rada? Očigledno, oni koji rade ne misle da su vredni poštovanja da bi slavili sopstveni rad. Ili rade malo ili rade loše?!

Poštovanje se, svakako, mora zaslužiti. Ali građani su ti koji moraju da se izbore, pre svega, za samopoštovanje. Na žalost – negde je to zapelo. Samopoštovanje je davno „otreseno“ sa pleća natmurenog stanovništva koje se zlopati na ovim prostorima. Ugnulo to ramena, zgurilo se i – psuje, kuka, tumači, kritikuje, analizira. Državna pitanja. I zato, valjda, kivan na tu državu, ignoriše „njene“ praznike. Kao da je „država“ nešto izvan „dobačaja“, kao da tu i takvu državu ne činimo mi sami, a kao da svi oni državni službenici nisu dobili mandat od građana koji ne menjaju njih, već psuju „državu“. Rezon je jasan:“Ne poštuju ni mene država“! Takvo „tumačenje“ otvara mogućnost za sve manipulacije, za sve marifetluke onih koje smo mi „postavili“ i odmah ih „trsatunisali“ da bi radili „svoje poslove“. Oni uzimaju „kajmak“ i to sa našim blagoslovom, a mi ostali, radnici, seljaci i poštena inteligencija srčemo surutku.

U tom „trsatunisanju“ najbolje profitiraju religijski službenici, koji se „utrkuju“ sa državnim službenicima za „narodsku“ ljubav. Za sada, očigledno, bolje prolaze, jer niko ne bi da radi za verski praznik. Kako to da su svuda sve sami uzvišeni vernici, a isti ti se ne osećaju ni malo kao uzvišeni građani? Negde je „zapelo“ i to krupno.

U glavama se nešto „smućkalo“.

A kad tolike brojne glave bućkaju slabo se šta čuje da bi se razumela suština prevare. I samoobmana.

Autorka je novinarka iz Prijepolja