Praznik je nestao i niko nije srećan

Poklapao se sa svadbama, ispraćajima u vojsku, svinjokoljima; išlo se u posete. Programske šeme televizija i radija bile su prikladno usklađene, i nije bilo svakodnevnih vanrednih „istorijskih obraćanja narodu“.

I u zabitom seocetu, u kome sam rastao, tim danima je vladala svečarska atmosfera: utonulo u kasnojesenje (gotovo zimsko) vreme, u kućama sa čijih su krovova disali pramenovima dimnjaci, nekako svečarski ogrnuto, seoce je bilo deo tog slavlja.

Mir je tada carovao nad poljima, nad ovom zemljom; bagra i polusvet, ako ih je tada bilo (a bilo ih je, sigurno) tihovali su u svom brlogu: na ekranima su blistali Goran Babić, Miloje Orlović, Svetolik Mitić, Milan Kovačević, Mirjana Jančić, Helga Vlahović, Karabeg, Mlakar…

Mogli ste da zanoćite u najzabitijem kutku bilo gde u zemlji, bez straha da će vam neko nauditi; u mom seocetu se spavalo iza otključanih vrata – bilo je sramota da okrenete ključ u bravi jer se sumnjalo da nešto skrivate.

Sećam se noći u kojoj me je stric u ponoć probudio da izvučemo traktor iz jaruge u koju je sleteo na noćnom oranju – ušao je tako što je prošao najpre kroz svetlarnik, pa kroz predsoblje, do moje sobe.

Nije ga osetio ni deda koji je, nakon boravka u logoru u Nemačkoj, zbog preživljenog, spavao zečjim snom (vratio se tek 1946. jer je bio toliko slab da se godinu dana oporavljao u savezničkim bolnicama).

Pišem kao onaj kome je mati poreklom verovatno Bugarka jer je rođena u Novom Koritu (Novokorićani ne priznaju bugarsko poreklo iz svojih razloga, mada su izrazito tamne puti), graničnom selu iz koga je poreklom Mirko Cvetković, Tadićev „Brnabić“, a i „čuveni“ Mića Jovanović de Božinof, čijem je dedi otac moje majke, Svetislav Simić, dvostruki udovac sa troje dece, ubogi tesar i zidar, spasio život izmolivši vođu crne trojke kome je gradio kuću, a onda izuo svoje opanke i dao nesrećnom da se vrati kući jer ga je crna trojka povela bosog…

Pišem kao onaj koji je u vojsci (kao Balašević) stekao druga, Slovenca Štefana Tivolda, sa kojim sam vojevao u Nišu u kasarni koja liči na zamak, pod čijim su zidovima sa železničke stanice čujno polazili noćni vozovi ka dalekim mestima tada velike mirne zemlje; Slovenca, koji je na obuci na tabli pisao ćirilicom – samo me je jednom u šetnji gradom pitao šta znači to što na nekim reklamnim panoima piše MECAPA, dok ga nisam odveo do izloga da vidi da je to mesara.

Pišem kao deo mladeži seoceta, koja samo jedno letnje veče (danju se kosilo i želo) nije „buvala“ loptu pod čkiljavom sijalicom seoskog doma (prve subote u julu) jer je tada gledala Splitski festival, čežnjivo slušajući melos mora na koji nikada nije otišla. Pišem kao onaj, koji je do ženidbe imao dva nerazdvojna druga, Bugarina Duška Koleva, i Makedonca Stojana Lazarevskog, čijom sam se sestrom Snežanom oženio.

Pišem kao onaj, čiji je jedan od zetova poreklom polu-Vlah iz Oštrelja kod Bora (jednog od tri sela koja će Kinezi raseliti i potopiti) i kao onaj čija je snaha poreklom polu-Makedonka; Makedonka je i žena brata od strica; moja mlađa kći je kumovala braku De Kandija – Arifi. Najbolji komšija je Mađar Ištvan Šorban, fudbaler Spartaka, Budućnosti i Zvezde (generacija Džajića), a potom Bora, koji je 1968. igrao finale kupa na Marakani.

Trideset i jedna godina se navršilo od one jeseni kada je priključala krv i zacarovalo ludilo pod ludim novim carevima, za kojima se većina povela. Neki su možda u pravu – ne treba žaliti za izgubljenim.

Da je bilo na dobrim temeljima – ne bi se ni srušilo. Da nije temeljeno i vezivano za jednog čoveka, umesto veliku ideju. U tome je objašnjenje zašto je ta ideja bujala u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka (ako zanemarimo one kao Ante Starčević), a posle Tita zgasla.

Trideset jedna godina od doba kada su sa slavonskih polja krenuli metalni mrtvački sanduci sa staklenim prozorčićem (i onaj mog brata od ujaka, Lazara Simića, ustreljenog od svojih kroz levu sisu, u 33. godini života), koje su pratili niži oficiri sa grupom golobradih uplašenih mladića utegnutih u nove smb uniforme, koji su (uplašeno se trzajući) ispaljivali plotune nad mokrim rakama i zamuklim svetom iza siročića i udovica.

Od one jeseni, kada je troje moje predškolske dece, kad god bi na vratima zasvetlela špijunka, trčalo do mene i ručicama me čvrsto stezalo u strahu da i mene ne odvedu. I ti su me zagrljaji najviše boleli.

Elem, jednog jutra je redovno, u kancelariju u kojoj sam radio, stigla Dušica Zagorac, ekonomistkinja kod nas u komercijalnoj službi FOD (sada Njolong, Kina), a njen muž, Simo Zagorac, bio je komercijalni direktor u RTB Bor – TIR (sada Dzi in). Uz kafu, počela je priču:

„Gledam sinoć na Dnevniku onu strahotu – da je Hrvat zaklao svoju ženu Srpkinju i izvadio joj bebu. Mislite li da se to može? Posle legnem, ne mogu da zaspim, a moj Sima hrče sve u šesnaest.

I onda mi tek nešto dođe u glavu, i munem ga laktom u rebra, a on bunovno pita: – Šta je? –  Je li, Simo, da te pitam nešto. – Šta sad da me pitaš? – Da te pitam, ko si ti? – Šta ti je? Kako ko sam? Pa, Simo sam. – Ma šta si, bre, ti; je l’ si Srbin, Hrvat, Slovenac…? Za kog sam se udala? – Kako me to pitaš, pa zna se šta sam, Srbin. – Kako možeš da budeš Srbin, kad si Zagorac, majku li ti tvoju?!

I to sam pitala sinoć, posle 15 godina braka i dvoje poodrasle dece.“

Danas, priznali to ili ne, niko ne živi bolje ni srećnije – za one koji su imali (ne)sreću, da žive u oba doba. Praznik je nestao, kao i sve ono što se njime slavilo.

Ruševine nisu raščišćene, rane nisu zarasle jer nove vođe sa svih strana stalno kopaju po njima (stare je pobrala smrt, sem onog koji je prvi naredio da se puca u golobrade regrute i sada tihuje u Emoni) – samo je proteklo vreme dovoljno da dorastu potencijalni novi dželati i nove žrtve.

Kako nam se to desilo, gde je to puklo?

Na pitanje zašto je puklo možda će biti potrebni vekovi za pravi odgovor.

Autor je književnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.