Precenili smo vlast i Vučića

Kakav je rezultat protesta u Beogradu u subotu? Mali. Jako mali.

Na ovaj smo način uspeli da po ko zna koji put mnogo pretvorimo u malo. Mi, „talog“ i „fašisti“ koji smo se usudili da ne volimo vlast „kao zenicu oka svoga“, koji smo se usudili da u 21. veku pomislimo da može i drugačije i bolje od aktuelnog.

Razlog?

Precenili smo vlast i Aleksandra Vučića. Mislili smo da imamo posla sa normalnom vlašću. Nažalost, nismo u pravu. Da li je normalna ona vlast čiji se članovi u liku odbornika u Nišu i dalje zaključavaju u skupštini „braneći je“! Od koga? U Nišu niti je za vikend bilo protesta, niti je iko najavio da ima bilo kakav plan sa upadom u nesretnu zgradu lokalne skupštine. Što bi rekli odbornici u zaključanoj leskovačkoj skupštini na upozorenje da ih niko i ne napada – „zaključavaju se svi, možemo valjda i mi“?

Iako bi po Zakonu ulaz u Skupštinu morao da bude otvoren za sve građane, lokalni SNS, po običaju, nije briga za Zakon. Odavno oni ne smatraju da moraju da se drže zakona, već Vođe. Opravdanje je da besmislenim zaključavanjem „štite državu“. Bolest očigledno uzima maha, pa se i najbeznačajniji član SNS smatra državom, izjednačavajući sebe sa Srbijom.

Precenili smo vlast i Aleksandra Vučića. Mislili smo da imamo posla sa normalnom vlašću. Nažalost, nismo u pravu. U ovoj nesretnoj zemlji ministri štrajkuju nezadovoljni opozicijom! Siguran sam da niko nigde (izuzev onih koji su gledali Top listu nadrealista) ne mogu da razumeju da vlast koja je apsolutna može da bude nezadovoljna marginalizovanom opozicijom, pa još da zbog takve jadne opozicije štrajkuje glađu?!

Užasno sam se bojao da ovaj logički i sveopšti paradoks ne komentarišu inostrani mediji, jer bi na taj način neminovno označili Srbiju kao bolesnu zemlju i društvo! Nažalost dogodilo se – strani mediji čudom ne mogu da se načude da ministar vojni štrajkuje glađu jer je nezadovoljan opozicijom! Crvenim na tuđ račun, jer za Evropu kojoj navodno težimo ovo nije samo bolestan postupak vlasti, već cele Srbije. Smeju nam se, a ja bih plakao od muke. Po stepenu egocentričnosti i ludila, SNS-u je jedino bliska bratska stranka HDZ-a, ali mi od te spoznaje nije nimalo lakše. Voleo bih da na Balkanu makar nekome bude normalno.

Precenili smo vlast i Aleksandra Vučića. Mislili smo da imamo posla sa normalnom vlašću. Nažalost, nismo u pravu. Ovde se bolesno ne ponašaju samo apologete vlasti kakvi su Pink, Hepi ili Informer. Ovde čak i Politika piše kao da ju je osnovao Dragan Hadži Antić, a ne Vladislav Ribnikar.

Jedan nacionalni dnevnik dozvoljava sebi da oceni subotnji protest na naslovnoj strani krupnim slovima „bez jasne poruke, ideje i političke zrelosti“ i tako postavi lestvicu slugeranstva tako visoko da je ne može preskočiti ni RTS i Dragan Bujošević, koji su odavno svoju moralnu lestvicu postavili tako nisko. „Novinari“ koji se pisali ovaj tekst ovako se ozbiljno preporučuju Draganu J. Vučićeviću, Andriji Ždanovu srpske vlasti. Očigledno mogu računati na naklonost koleginica Barbare i Jovane, sa kojima dele isti sistem vrednosti. Malo li je?

Precenili smo vlast i Aleksandra Vučića. Mislili smo da imamo posla sa normalnom vlašću. Nažalost, nismo u pravu. Ovde vlast odavno radi po scenariju Top liste nadrealista, stavljajući do znanja Neletu Karajliću da paradoks i iracionalnost suštinski ne postoje. Sliku sa subotnjeg mitinga opozicije, koja je potpuno identična slici mitinga SNS-a na istom mestu od februara 2011. godine (koji je Aleksandar Vučić proglasio „najvećim skupom održanim u Srbiji“), sada Vučić i ministar sa rinorejom procenjuju na „7.300 do 7.500“.

Iracionalnosti (ko je rekao ludilu?) nikad kraja pa danas Vučić naručuje za svoj naredni miting „isti dron“ da snimi koliko on ime više pristalica od opozicije. Ovaj infantilni pristup dečaka koji golišavi u pesku na plaži večito mere „ko ima duži“, rak je rana našeg društva. Umesto da poradi na integraciji opozicije u društvo, onako kako je to svuda u svetu (izuzev u Severnoj Koreji), naš predsednik insistira na daljoj podeljenosti, pa poput Kralja Ibija ima i svoj narod. Za „lošu atmosferu u društvu“ premijerka Ana Brnabić okrivljuje „ogromnu manjinu opozicije“ dokazujući da iracionalnost nije autohtoni patent Aleksandra Vučića, već da je to danas politička ideologija vladajuće SNS.

Upravo zbog tolike iracionalnosti SNS je tako opasna. U Nišu smenjuju direktora gimnazije zbog toga što je viđen na protestima, bez obzira na apsolutnu podršku u kolektivu. Odluku Školskog odbora smatraju nepotrebnom i dekadentnom – valjda o mestu direktora jedne od najznačajnijih institucija u svakom gradu ne odlučuje partijska pripadnost nego kvalitet?

To što je članska karta SNS važnija od indeksa bilo koje vrste odavno je poznato – lagano, njihova partijska knjižica postaje važnija i od zdravstvene! Gledajući orkestriranu mržnju koja se neprestano emanira sa talasa Hepija, Pinka, Informera, Aloa, RTS-a i sličnih civilizacijskih crnih rupa, postaje jasno da se opoziciji dovodi u pitanje i pravo na život.

Uostalom, jadan je život bez slobode. Najvažnija sloboda koju čovek ima je sloboda na izbor. Ima nas koji smo očigledno izabrali drugačiji put, i to bi se trebalo poštovati. I da nas je zaista bilo sedam hiljada, odgovorna i civilizovana vlast bi se zabrinula za toliko ljudi i pokušala da im pomogne, makar ih saslušavši. Ne, ovde su nas slikali na naplatnim rampama i dronovima iz vazduha u pokušaju da nas zaplaše. A čovek postaje slobodan svojom odlukom, otporom i nepristajanjem, govorio je Meša Selimović.

Precenili smo vlast i Aleksandra Vučića. Mislili smo da imamo posla sa normalnom vlašću. Nažalost, nismo u pravu. Šta dalje: novi i novi mitinzi do ispunjenja zahteva od strane autistične vlasti?

Dok sam stajao u masi ljudi levo od bine ispred Skupštine koju su svojim telima branili Martinović i kompanija (a bilo bi primerenije da su je branili pameću), bradati gospodin iza mene stalno je nervozno dobacivao „upadaj“…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu