Pred očevom fotografijom na zgradi RTS-a

Ima tu više ulaza-izlaza u slučaju bežanije.

Stojim i gledam nekoliko crno belih fotografija i na njima one koji su proslavili nekad davno i sebe i nekadašnju Radio televiziju Beograd.

Nisu ih postavili kao izraz poštovanja, ne daj bože ljubavi ili osećanja. Razlog je njihova podmuklost i podlost.

Misle da će im te slike i ti ljudi na njima, sačuvati staklo od lomljenja.

Stojim i gledam sliku oca. Gledam ga u oči, kako me je uvek učio da treba gledati ljude.

Stojim dugo. Leđa počinju da pucaju. Noge se ukočile. Vertigo proradio.

Idem prema stanu, a više se vučem, nego što hodam.

Doći ću sutra. Stajaću opet ispred očeve slike.

Možda će neko iz zgrade izaći i stati pored mene. Pa, će prići još neko. Pridružiće se i prolaznici i tako će možda jednog dana da se popuni ceo plato ispred. Biće ih i u Tašmajdanskom parku. Bulevaru. Ispred skupštine. U Pionirskog parku…

Dolazio sam iz pravca pasaža, kroz koji smo nekad davno bežali. I uvek kad se nađem u blizini Trga, čujem od nekud taj huk.

U početku zastrašujući, a onda kada uđeš među ljude, dobre i pametne ljude, osetiš neku čudnu pripadnost njima. Postaješ deo njih i postaješ srećan i priznajem da mi sve to nedostaje.

Imali smo veliku nadu…

I danas sam dugo stajao ispred očeve slike i gledao ga u oči.

Prišlo je nekoliko žena i muškaraca. Nisu me ništa pitali, ali sam osetio da su shvatili zašto stojim i gledam ga u oči.

Uvek smo otac i ja, bili na strani nevino optuženih i ubijanih. Slabijih. Prognanih.

Bili smo za istinu i pravdu.

Bili smo članovi Crnih pantera i Otpora.

Plakali za Lumumbom.

Radovali se odlasku Sadata kod Begina u Kneset.

Divili se mladom kinezu kada zaustavlja tenkove.

Hteli da odemo u Afriku i nahranimo gladnu decu.

Da rušimo sa Nemcima Berlinski zid.

Koliko toga je još bilo, što smo želeli da uradimo…

Da pomognemo Poljacima i Valensi.

Da rušimo sa Nemcima Berlinski zid.

Hteli smo u Ukrajinu.

Danas bi bili u Belorusiji.

Sirija je daleko.

Ne može se na sve strane…

Raspadaju se zajedno, vezani neraskidivom vezom umiranja, ruku pod ruku. Dva mrca. Srbija i takozvani RTS.

Oseća se zadah iz podruma. Tu borave do zuba naoružane interventne jedinice, koje će batinati građanke i građane Beograda. Dovode ih sa severa Kosova i Vojvodine.

Dok se budemo tukli sa njima na platou ispred, oni će puštati kuvarice kako kuvaju razne đakonije, a gladna deca pitaće – Šta je ovo, mama?

Kažu neki, prekid TV programa i zatamnjenje ekrana je teroristički akt. Na mračnom ekranu treba ispisati – Gledanje ove televizije nije preporučljivo ni za jedan uzrast, niti za one koji žele da ostanu normalni.

Ja kažem: Program takozvane RTS je najteža vrsta terorizma. Toliko mračnjaštva bilo je samo u najgorim vremenima svetskih diktatura i diktatora.

Tolike količine prevara i laži. Toliko gluposti i tuposti. Tolika mržnja prema uspesima suseda i radost njihovoj nesreći. Ogromne pljačke narodnog novca.

Uspeli su beskrajnim reprizama, da ogade gledaocima ono najbolje što televizija ima, iz nekih davnih, dobrih vremena.

Kažem ocu… Posle pedesete reprize, kad sedneš sa Pajom u kamion, nemate više kuda da vozite.

Pita me pogledom – Kome treba pomoći?

Jednom snimatelju… Vasku Vasoviću.

Snimatelju?! Sa njima uvek treba biti dobar. Naročito sa onim studijskim. Ako, te oni uzmu na zub, snimaćete namerno iz onih uglova gde si najružniji.

Odbio ga Upravni odbor. Na prvom razgovoru posle iznošenja teških i istinitih optužbi na pljačku takozvanog RTS koja traje već mnogo godina, svi članovi su ćutali.

Odbili su g. Vaska Vasovića uz koga je stalo 80 posto zaposlenih. Bilo bi i 100 posto, da nema nekih koji se plaše da ne ostanu bez posla. Ima i onih koji su primili veliku lovu. Ima dupeuvlakača, otkucatora…

Nisu obrazložili, zašto je odbijen i zašto nema prava žalbe?

Na smrt osuđeni, pa mogu da podnose žalbe.

Kažu – Mi iz RTS, ulazimo u vaše domove svaki dan i svake večeri.

Mi odgovaramo – Možda ćemo i mi morati jednog dana ili noći, kod vas doći.

Autor je dramski umetnik