Predizborni dani teku: Lični stav Radeta Markovića

Navikneš se na taj neki ritam, taj utisak je beskonačni niz, pa postaneš i sam delić te varljive beskonačnosti dok te varljivi niz ne iznenadi i odjednom posle ponedeljka nema utorka ni srede, ustvari, nema ničega.

Teško je početi dan sa mišlju da je svačiji (pogotovo tvoj lični) niz konačan i da će se neminovno u jednom trenutku slomiti. Pa u čemu je caka onda, Rade, zašto mračiš a ni jutro da promakne.

Hmm, pa evo, kada sa tako jednostavnom i teškom istinom kreneš dan sve će nakon toga u tom i svakom drugom danu biti lakše.

Možeš nastaviti ili još bolje odabrati da budeš malo bolji čovek, možeš priznati sebi i drugima svoje greške i nesavršenosti a možeš nešto dobro učiniti i za nekog drugog, razumeti da postoji taj drugi i da je njegov niz takođe kao i tvoj loman. Nije li to oslobađajuće.

Od sebičnosti, nasilnosti, taštine, nerazumnosti.

Pod pretpostavkom, naravno, da sebičnost, pohlepu, taštinu i sve te oholosti, gordosti i častoljublja doživljavaš ograničavajućim a ne poželjnim.

Najteži su zatvori oni koji su oko tebe a nemaju zidove od tvrdog građevinskog materjala. Nevidljivi zidovi bekstva od slobode.

E pa sad, kakve to veze ima u ovo predizborno vrema sa nama čiji je zatvor u svakom pogledu veoma realan, iako zidovi takođe nisu od tvrdog materjala.

Da li je kasno da svoju konačnost prihvatimo i da malodušnost, tu tako rasprostranjenu ovdašnju karakteristiku, napokon spakujemo među stare stvari kojih se i inače oslobađamo s vremena na vreme.

Da, da se za početak oslobodimo malodušnosti i onih nevidljivih zidova koje smo sami podigli. Malodušnosti za početak. Uslov svih uslova koji nas oslobađa od alibija džangrižljivosti i podmetanja noge samom sebi.

Nema tog poduhvata u istoriji ljudskog roda koji je uspeo i imao rezultat a da je karakterisan malodušnošću i pesimizmom.

Nije zatvor u kojem živimo podignut našim rukama, bar ne njegov veći deo, ali može biti srušen samo našim rukama. Za to su potrebna volja i solidarnost. Razumevanje o odgovornosti za zajednicu čiji smo deo ma koliko bili individualci, jer to si uvek i samo u odnosu na zajednicu pa imaš neki dug.

Matrica naše društvene zbilje užasna je. Evo nekoliko članova matrice srpske stvarnosti: korupcija, kriminal, ekonomija zasnovana na korupciji i kriminalu (izvinjavam se časnim i poštenim preduzetnicima i privrednicima, poljoprivrednicima itd), nasilje generisano i podržano od vlasti u cilju relativizacije svih civilizacijskih težnji, medijski mrak, jednopartijska skupština i sistem, lažirani izbori, policija koja je sve više partijska, razgrađeno nefunkcionalno i pristrasno sudstvo i na sve moguće načine satanizovana opozicija (ipak borbena) i Ti (Mi), dragi moj čitaoče. Mislim da se iz ove matrice sačinjene, i sam vidiš, od kakvih užasnih članova mogu izdvojiti dva: Opozicija i Ti(Mi).

Pa je i zaključak jednostavan: Odbacimo makar za ovaj trenutak malodušnost i sumnju zamenimo nadom. Do pobede.

Autort je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.