Predizborni srbijanski cirkus

Ona je u svojoj neprincipijelnosti vijugavo stalna.

U dubini pijana, mračna i pogubna.

Ko kaže da su zavist, sujeta i zloba, glavne odlike našeg doba?

Da je sve postalo ništavilo i mračna bezvredna roba.

Ko kaže da je čovek čoveku vuk – čuje samo tupi odjek, ostalo je jezivi muk.

Ko kaže da u Srbiji nema prava?

Ima ga, ali je (i) ono krivo!

Ko kaže da nemamo institucije?

Tu su, ali postojane i objektivne nisu!

Ko kaže da domaće sudstvo, koje nas od samovolje da štiti treba, nezavisno nije?

Ma jeste, ali brojne sudije primaju političke i druge uticaje česte.

Ko kaže da ovde nema slobode?

Laže – i te kako ona vlada, ali samo za neke, razobručene, dugo već pravdi daleke!

Ko kaže da gro nas živi u bedi?

Možda, ali ta masa za sada, navodno, hoće vođu slepo da sledi!

I ko kaže da se izborni glasovi kradu a birači bez ovdašnjeg prebivališta uvoze? Da, tako i biva ako ste pasivni, ako se svađate, ako vas baš briga za stvar opštu, oni će i dalje da vas u volove pretvaraju.

I da nas/vas žedne preko vode skupo prevoze.

Ko kaže da su nam vazduh, zemlja i voda prezagađeni, da će i sve gore biti?

E, taj ispravno veli da smrad i šteta od političkih interesa i novca potiče – zašto to kriti?

Pa se valja odlučno tome suprotstaviti.

Ovde se izgleda pokatkad samo na crnoj berzi može dobiti selektivno jedva trunka prava.

Ali je i ona privremena, i nije prâva.

U našem kraju se mnogoliko „pravo“ – od skromnog jela, pa sve do stana, posla, privilegija, diploma ili nazovi znanja – bespogovornom lojalnošu plaća.

Vodećom partijskom hartijom, kao ispravom glavnom, redovno se namiruje ovo i ovakvo, žalosno stanje.

Ili se neretko novcem, putovanjima i povratnim uslugama drugim sramnim, pa i sopstvenim telom uzvraća.

A moral, poštenje i čast takvima nikad ni slučajno (ni) u goste ne svraća.

Ko kaže da je kod nas istina retka?

Nije, ima je, no uglavnom je i ona lažna.

U najboljem slučaju, slabašna, tanka.

Ko kaže da smo razjedinjeni, lenji, plašljivi i da nemamo snage?

Pa i ako jesmo, važno je da smo nazovi patriote, uprkos zločina, mraka, blata i balege.

Ko kaže da u Srbiji ima goleme korupcije, kriminala, nasilja, zloupotreba?

Da se žene premlaćuju, deca ostavljaju, porodice raspadaju?

LJudi od muke ubijaju ili nestaju bez traga?

Ma to su, zbore, samo prazne priče.

Koje obično na očite činjenice previše liče.

Ko kaže da suviše gledamo preko sopstvenog plota, da se nedopušteno državno mešamo u tuđe stvari?

Pa to su, zaklinju se aktuelni politički glavari, samo – kobajagi – zluradih ružne bajke.

A jadne li su majke onih koji ih nisu na vreme poslušali.

Da mržnja, pohlepa i pakost ljude do srži zanavek kvari.

I ko kože da je jedinstvena, partijska, lična ovdašnja državna vlast?

Biće da vam se taj utisak samo na javi čini, u glavi lucidnoj pravi.

Jer ona je, ta luda i opasna strast, uistinu nekome hobi i slast, ostalima – težak, turoban balast.

Za njihovu perverznu lakoću, za naš većinski stid vaga ne treba.

Mnogima je dovoljna pamflet-vest njihovih medija, igrarija i bajatog hleba.

Pa dobro, neka je gotovo baš i sve tako, kod nas uglavnom rđavo i nikako.

Ali čovek je trošan a zna i da ništa i nikada večno neće da traje.

Da nam ipak još – uprkos prljavom krvi prošlosti tragu – ostaje vreme, nada i ljubav što greje, da su svakovrsni izbori i proleće gotovo na pragu.

(Pritom istorija, budućnost i savremeni svet ceo prstom da mrdnu neće.

Za nas i ne haju.)

A kad vidim one besne aute kako ulicom jezde, pa i električne brojne trotinete, pomislim: zar je moguće da smo, globalno uzev, bili i ostali samo sporedne, puke marionete?!

Da ćemo, ako sami ne podignemo u velikoj množini razgovetan glas i ne pokrenemo hitro ruku da bismo se prenuli – pa šta, čak i ako nas tuku! – nosom zabijeni ostati u muljevitom, pokretnom dnu.

U bunilu.

I otići ćemo definitivno k vragu.

Dok će vozovi ravnodušno mimo nas prolaziti sve brže, a kere nastaviti da uzalud laju.

Sve tiše.

A mi ćemo i tada – ne daj bože! – u najboljem slučaju bledo pomalo trajati.

Na margini, jadno i trulo.

U ovom našem zagušljivom, sputanom, falsifikovanom „raju“ .

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu