Predlog zakona za „sve Simiće“

Firmi u vlasništvu biznismena Branka Miljkovića odluke države nisu značile ništa. Svaki put su se oglušili o njih. I ne samo to. Da pokaže moć, poslodavac je pribegao drugim sredstvima – ponižavanju, maltretiranju i diskriminaciji kojoj je izložio Milenkovu suprugu Danku. Dok nije isterana iz fabrike, po kazni je radila u kamenolomu. Država nije našla način da zaštiti ovu porodicu.

Inicijativa Samostalnog sindikata i Nezavisnosti sa poslednje sednice SES-a da se Zakonom o radu sindikalni poverioci bolje zaštite od otpuštanja za Milenka i Danku stiže kasno. Za neke druge možda bude na vreme. Ali teško.

Sindikati će u predizbornoj kampanji možda uspeti da „ućare“ neko „predizborno obećanje“ političara. Sve i da bude nešto od toga, šta u ovakvom vrednosnom sistemu Srbije znači promena neke odredbe nekog zakona? Ništa. I tamo gde su nam dobri zakoni, a nije da nemamo i takve, treba neko i da ih poštuje. To je već teže.

Koliko je teško pitajte Miljkovića i njegovog direktora iz Ravnaje. Ili one direktore iz komunalnih preduzeća ili Zastava oružja i gomile drugih koji su otpuštali sindikalce kako im se ćefne. Pitajte i vlasnike ovih velikih stranih kompanija, poput Jure, koje uopšte ne dozvoljavaju sindikalno organizovanje.

A morali bi po Zakonu da dozvole. Pitanje je to, pre svega, za one koji vode ovu državu. Ali kako to pitati i kakav odgovor očekivati od onih koji plagiraju doktorate, nameštaju (i to kakve) poslove rodbini, a zaposlenima u propalim državnim firmama isplaćuju zarade 8.000 do 15.000 dinara, daleko manje od zakonskog minimalca.