Predsedniče, peder nije gej

Predsednik svakako ima i obaveštajce i oni su ga svakako obavestili ko je plaćenim navijačima naložio da ga nazivaju pederom.

Jezičkih savetnika, kanda, nema. Da ih ima, rekli bi mu da reč „peder“, poput mnogih, vremenom menja značenje. Glagol „pederisati se“ promenio je značenje pre nego što je to učinila i imenica. Dakle, kad bi neko – da ne čuje zlo – rekao da se predsednik pederiše, on ne bi aludirao na to da dotični ima seksualne odnose s osobama muškog pola. Kad se pričalo da se Kertes pederiše po Palanci, znalo se šta on čini.

Isto važi za imenicu. Ona je i danas uvredljiva, ali više se ne odnosi na muško-mušku ljubav. Poklič „Vučiću, pederu“ ni u kom slučaju ne znači da se bilmezi s tribina rugaju dotičnom zbog njegovih navodnih seksualnih sklonosti. Uostalom, na visokim mestima u vladi i parlamentu ima još ličnosti koje su sklone istopolnoj ljubavi, pa ih zbog toga ne kara ni SPC ni SANU. Ni navijači, koji su važan deo te ekipe.

Suština je u tome da deca od pet godina možda ne znaju šta je gej, ali jako dobro znaju ko je peder.

Peder je onaj s petog sprata što ne čisti za svojom dogom u parku.

Peder je onaj čika što ostavlja kesu s đubretom u haustoru.

Peder je onaj što u tri ujutru na sav glas pušta Cecu ili Bregu. (Niko ne pušta Mocarta u tri ujutru.)

Peder je onaj što u zoru desetak minuta turira motor ili kola pod komšijskim prozorom.

Pederi su oni koji pod punim gasom voze skutere i glisere pored kupača na Dunavu i ostalim rekama, ne mareći za kupače, pecaroše i obale. Nizvodno od Regensburga Novi Sad je jedini dunavski grad gde vlast gliseronjama i skuterašima dozvoljava da se pederišu do mile vole.

Pederi su oni koji parkiraju džipove po travnjacima i svuda gde nađu zgodno mesto.

Pederi su oni koji divlje, divljački grade, dograđuju i pregrađuju gde god im se prohte, oduzimajući susedima svetlost i vazduh.

Pederi su oni koji se iživljavaju gde god mogu i kako im padne na plitku pamet.

Pederi polaze od načela „Može mi se“ i „Ne može mi niko ništa“. Dok je ove vlasti, znaju da im se može šta im se ćefne i da im zaista niko ne može ništa.

Većina pomenutih su članovi ili birači Stranke.

Predsednik ima savetnike kakve je izabrao. Da rade svoj posao, objasnili bi mu ono što ne zna. Lakše im je da ga puste da se bruka.

Među navijačima ima isto onoliko gejeva, procentualno, kao i među kaluđerima, oficirima, advokatima, glumcima, političarima, novinarima, naučnicima. Neki se time ponose. Većina zna gde živi, pa se drži mraka. U Srbiji nije toliko poželjno biti gej koliko je prihvatljivo biti ratni zločinac, silovatelj, narkoman, pijanac, švalerčina, lažov, lopov, reketaš…

Valjda zbog toga predsednik rado pominje da ga nazivaju pederom. Ako nekad bude imao vremena da razmisli, shvatiće da mu niko nije pripisivao sklonost prema muškarcima, niti mu je istu branio, daleko bilo. A ako zaista ne zna ko od njegovih napaja i pumpa one što vrište „Vučiću, pederu“, nije mu svejedno. Mora da svakog jutra i svake večeri sumnjiči sve redom.

Pederi odavno nisu ono što su nekad bili, predsedniče.

Autor je novinar i bivši glavni urednik Danasa