Predsednik i opozicija

„Svaka politička ideja koja dolazi iz opozicije ili NVO je ‘dobrodošla’, ali u tim predlozima ne vidim bolje predloge od onih koje vlast već sprovodi.“

Da li je moguće da u našem društvu ne postoji nijedna ideja i predlog koji dolaze van etabliranih državnih i paradržavnih krugova koja ima smisla i kapacitet da poboljša stanje u određenim oblastima društva. Ovim stavom predsednik je iskazao i do sada često viđen politički autizam, ali i svojevrsnu osionost. Ovakav stav predsednika i vladajuće DS ne izazivaju samo nevericu i osećaj da smo se ovakvih tirada o zloj, neradničkoj i nesposobnoj opoziciji naslušali u našoj političkoj istoriji, već otvaraju mnogo važnije pitanje o shvatanju smisla i dosega demokratije i ostvarivanja jednog od najvažnijih prirodnih ljudskih prva, prava na slobodno i kritičko mišljenje koje je u temelju demokratije u kome se pre svega ostvaruje politička ravnoteža i što je još važnije efikasna i delotvorna kontrola i podela vlasti. Zato i javnost u demokratiji ima toliko značajnu i stvaralačku važnost. Bez obzira na to što čitava koterija marketinških magova i stručnjaka za odnose s javnošću pokušava da ublaži i preoblikuje stavove predsednika Republike, ostaje gorak ukus i sve očigledniji utisak da Tadić iskazuje sve manju sposobnost za dijalog, a da sve više voli da sluša svoje vizije i predloge koje se unutar njegovog posvećenog dvorskog i koterijskog kruga ne dovode u pitanje. To je političko iskustvo koje smo već toliko puta pregrmeli, samo se menja manje ili više uspešni glavni akter.

Kada predsednik Republike kaže da oni u opoziciji ne rade ništa i da ne vidi bolje predloge od onih koje sprovodi, vlast onda svom silinom iznova otvara problem shvatanja uloge opozicije i kritičkog mišljenja u funkcionisanju i razvoja svakog demokratskog društva. Shvatati opoziciju pre svega kao stranačko pitanje, a ne uzimati u obzir stotine aktivnih udruženja i organizacija, uglednih pojedinaca i stvaralaca kao deo pulsirajućeg građanskog društva, odavno je prevaziđen način političkog razmišljanja. Na taj način se klasična opozicija i dalje shvata i tretira kao remetilački faktor i kao ljudi koji ne rade ništa i čiji predlozi se ne mogu uzimati u razmatranje. Kao da se nalazimo u nekoj vrsti političkog vremeplova, jer takav odnos prema opoziciji stvar je daleke političke prošlosti i delovanja režima u kome se tek osvajala sloboda govora i mišljenja. Ako se danas u našoj javnosti na ovakav bahat i osion način negira i nipodaštava postojanje kritičkog mišljenja i otvoreno bagatelišu i dezavuišu ideje i predlozi koji dolaze iz okrilja udruženja građana, istaknutih pojedinaca, partija, koji su van vlasti, onda se može i mora govoriti o ozbiljnom deficitu u razvoju i funkcionisanju demokratije. Kada vlast apsolutizuje svoje ideje (ako ih uopšte ima u ozbiljnom i operativnom smislu), veoma je kratak put do uvođenja sistema apsolutne vlasti koja je u Srbiji već uveliko na delu. Očigledno je da sada predsednik Republike već učestalo izlazi izvan okvira svojih ustavom određenih nadležnosti i da pokušava da svojim još uvek delotvornim predsedničkim autoritetom, delujući sve češće kao oprobani partijski aktivista, pokrije sve očitiju zjapeću prazninu i neefikasnost vladajuće politike, a sve nastojeći da unese privid reda i organizacije u uveliko devastirani državni sistem.

Međutim, sve češće se dešava da realna životna situacija prevazilazi i samog predsednika Republike tako da se on javlja kao Alisa u zemlji političkih čuda dajući izjave o svemu i svačemu pokušavajući da demonstrira posebnu vrstu prezidencijalnog populizma. Hiperaktivni Boris Tadić ne može da pokrije sve nedoslednosti i promašenosti u vladajućem sistemu za šta je on preuzeo političku odgovornost. On na teren stiže kao neka vrsta političkog supermena ili političkog demijurga koji će smiriti situaciju na terenu, uliti toliko potrebni optimizama i suzbiti svaki pokušaj da se formuliše ozbiljnija politička alternativa. U politici se harizma teško stiče i održava, ali se može i veoma lako izraubovati. Očigledno je da je izborna harizma predsednika Republike u velikoj meri istrošena i on sada pribegava već dobro poznatim političkim trikovima, takozvanim odlascima u narod i razgovorima sa nezadovoljnim građanima. Potrošenost predsedničke harizme je sve očiglednija, a to pokazuje i njegov odnos prema opoziciji i kritičkom mišljenju. Kada predsednik na ovako otvoreno potcenjivački i diskvalifikatorski način govori o ulozi i značaju opozicije i otvoreno nipodaštava drugačije ideje i mišljenja, on time ne demonstrira svoju političku snagu, naprotiv, u pitanju je očigledan izraz slabosti i nemoći da se u društvu otvori proces ozbiljnog i kvalitetnog dijaloga i prožimanja ideja i koncepcija kako bi se došlo do najboljih i najperspektivnijih rešenja. To bi bio jedan od glavnih zadataka predsednika Republike kao političkog činioca koji ima izvorni a ne isključivo stranački legitimitet. Međutim, kako je Boris Tadić uveren u jedinu ispravnost sprovođenja ideja vladajućeg režima onda se uveliko nalazimo u predvorju negiranja ne samo snage i važnosti kritičkog mišljenja već i dovođenja u pitanje postojanja samog pojma i smisla opozicije. Setimo se samo na koji način je Slobodan Milošević u njegovoj poslednjoj predsedničkoj kampanji govorio o opoziciji, domaćim izdajnicima i kolaborantima. Taj ton je i danas ostao veoma sličan u našoj aktuelnoj političkoj praksi i načinu govora o opoziciji.

Ne sećam se da se predsednik Republike konsultovao sa najvećim kritičarima ovako sprovedenog koncepta privatizacije, naravno da nije, jer su oni marginalizovani i deluju kao neka vrsta intelektualne gerile. A bilo je mnogo ozbiljnih upozorenja u kom pravcu ide i kakve će katastrofalne posledice imati na ovaj način vođen proces privatizacije. To su bili suviše uznemirujući glasovi koje niko nije hteo da čuje, a zadirali su u samo središte tajkunskih političko-ekonomskih interesa. Govoriti sada o nepristojno bogatim ljudima, uspostavljenim monopolima, liči na buđenje iz političke hibernacije i ulazak u igru da bi se odsvirao kraj utakmice.

Upravo bi predsednik Republike morao biti realni politički garant procesa objedinjavanja i povezivanja svih najvrednijih ideja, koncepcija i programskih predloga u našem društvu, i to bez obzira na političku ili strukovnu pripadnost. Taj proces je izostao.