Predsednik i penzioner

Prema Blagojevićevim rečima, ovakav poklon je bio „metafora na predsednikove rane radove“, u vreme rata na prostoru ex Jugoslavije, početkom 90-ih, kada je on davao ratnohuškačke izjave, a „njegov guru“, lider radikala Vojislav Šešelj, poručivao da će, kako je kazao, „četnici klati srpske neprijatelje zarđalom kašikom za cipele“. Penzionerski paket sa vitaminima je, kaže, vratio jer ga je doživeo kao „uvredu“ i „pokušaj podmićivanja pred izbore“, i to njegovim a ne Vučićevim novcem. A nije da bi mu škodio jer, kao nekadašnji nastavnik likovnog vaspitanja i direktor osnovne škole, ima penziju od 34.000 dinara.

Blagojević nije začuđen što se predsednik, Golijat sa „velikim i istorijskim državničkim obavezama“, nedostojanstveno nadgornjava sa Davidom, u liku ostarelog penzionera, objašnjavajući to predsednikovim karakterom. Karakter ili ne – tek Vučić je neko ko se već godinama „u sve meša“, a njegova je „poslednja“.

On spašava decu iz snežnog nevremena, polaže fabričke kamene temeljce, deli po Srbiji respiratore i lekove, presuđuje pre suda, najavljuje policijska hapšenja, amnestira od kriminala i korupcije svoje saradnike, saopštava rezultate izbora u mesnim zajednicama, odlučuje o asfaltiranju seoskog sokaka…

Reklo bi se da na taj način Ustavom – koji propisuje vrlo restriktivne nadležnosti za predsedničku funkciju, briše cipele.

Ono što liči na besmisleno „nadmudrivanje“ sa jednim penzionerom samo je posledica takve, pogubne autokratije, koja je, čini se, počela da se pretvara u sopstvenu karikaturu.