Predsednik je opasna protivustavna pojava

Rečju prof. Ratka Markovića, „državno jedinstvo se ne shvata samo kao teritorijalno jedinstvo, u smislu celokupnosti i nedeljivosti državne teritorije, već i kao nacionalno i političko jedinstvo. U tom smislu, predsednik Republike je nadregionalni, nadnacionalni i nadstranački državni organ“.

Sledstveno, suprotno je definiciji predsednika Republike da on „zadrži i posle izbora javnu funkciju predsednika političke stranke koja ga je kandidovala na predsedničkim izborima“ (Ustavno pravo, 2008, str. 325). Predsednik Republike ne može da zadrži funkciju predsednika stranke ni zbog nespojivosti funkcija prema članu 6 i članu 115 Ustava.

Shodno položaju nadstranačkog autoriteta, Ustav RS stavio je predsedniku Republike u nadležnost i radnju raspisivanja parlamentarnih izbora. Sam predsednik Republike na parlamentarnim izborima ne može da učestvuje, osim da kao običan građanin glasa, a ni to ne bi trebalo.

On bi kao šef države trebalo da sledi primer engleske kraljice, koja kao šef države uopšte ne koristi svoje aktivno biračno pravo (da kao običan građanin ubaci listić u kutiju). Jer, sam njen izlazak na biralište bi stvarao utisak o njenoj partijskoj pristrasnosti, iako se ne bi znalo ka kojoj stranci su okrenute njene političke simpatije.

Predsednik Republike Srbije od raspisivanja izbora do završetka izbornog procesa može da bude samo nemi posmatrač. Vladalac Vučić je, prema članu 101, st.1 Ustava, raspisao parlamentarne izbore 6. marta za 26. april. Međutim, zbog vanrednog stanja usled pandemije kovida 19, izbori su odloženi. Prekid izbornih radnji nije sprečio Vučića da vodi predizbornu kampanju.

Raspisivanje izbora je bilo prvo i poslednje njegovo ustavno ponašanje u parlamentarnom izbornom procesu 2020. Sve što je dalje činio i čini je protivustavno. On se na izborima javlja kao najaktivniji učesnik, čije ime nosi lista najjače izborne koalicije, odnosno on je suštinski nosilac te izborne liste. Već ovim činom on je pogazio član 4 Ustava kojim je propisana podela vlasti: „Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku.“

Aleksandar Vučić se, suprotno ovoj odredbi, kao jedan vrhovni organ izvršne vlasti, javlja kao nosilac liste kandidata za Narodnu skupštinu, odnosno za vrhovni organ zakonodavne vlasti. Njemu, pak, kao jednoj „glavi“ dvoglave izvršne vlasti nije mesto među kandidatima za 250 „glava“ zakonodavne vlasti.

Umesto da se drži predsedničke neutralnosti, Vučić je u svakodnevnoj kampanji za izbor narodnih poslanika. Tom svojom aktivnošću on krši više odredbi Ustava.

Tako, članom 5 Ustava zajemčena je i priznata „uloga političkih stranaka u demokratskom oblikovanju političke volje građana“. Suprotno ovoj odredbi, samo Vučić (neposredno ili posredno preko sledbenika) „oblikuje volju građana“. Pod njegovim režimom, opozicija je nepoželjna i kriminalizovana pojava.

Svako ko ispolji drugačije mišljenje od vladajućeg Vučićevog mišljenja, satanizuje se kao neprijatelj i mrzitelj Vučića, odnosno Srbije.

Prema članu 51 Ustava, „svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja i sredstva javnog obaveštavanja su dužna da to pravo poštuju“.

Nasuprot ovome, pod Vučićevim režimom svako ima dužnost da sluša Vučićeve monologe i da se tako „istinito, potpuno i blagovremeno“ obaveštava. Najzad, notorna je činjenica da stožerni i temeljni institut ustavnog uređenja – sloboda izbora, ne postoji. Tako, Vučić sa aparatčicima krši član 2 Ustava, po kome građani svoju suverenost vrše „i preko svojih slobodno izabranih predstavnika“.

Zatim, Vučić (sa aparatčicima) kršeći slobodu izbora, krši i princip vladavine prava koja je „osnovna pretpostavka ustava“ (čl. 3). Najzad, Vučić (sa sledbenicima) krši član 52 po kome su „izbori slobodni“.

Predsednik Republike koji politički oblikuje izborni proces za Narodnu skupštinu (Parlament), strašno podseća na onoga koji je uzeo titulu Führer und Reichskanzler (i u skladu s njom delovao). U svakom slučaju, predsednik Republike koji na parlamentarnim izborima učestvuje kao stranački prvak je opasna protivustavna pojava.

Poslovi koji spadaju u nadležnost predsednika propisani su članom 112 Ustava (u osam tačaka).

Svi ti poslovi su nadstranačkog karaktera. Sledstveno, posao učešća na stranačkim izborima suprotan je ovom članu Ustava. Prema Ustavu, prvi put posle raspisivanja izbora predsednik se kao aktivni učesnik javlja posle objave izbornih rezultata.

Tada, on „predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade, pošto sasluša mišljenje predstavnika izabranih izbornih lista“. S obzirom na to da se vladalac Vučić, kao predsednik Republike, javlja kao stranački učesnik na izborima, to će on po završetku izbora sebe dovesti u apsurdnu situaciju.

Naime, pošto će lista njegove stranačke koalicije sigurno ući u Parlament, on će prilikom konsultacija za sastav vlade morati da sasluša i samog sebe. Zatim, pošto će njegova lista „osvojiti“ nadmoćnu većinu glasova, on će mandat za sastav Vlade morati da da samom sebi.

Najzad, kada Narodna skupština počne sa zakonodavnim radom zasigurno će se desiti i situacija kada će predsednik Republike staviti suspenzivni veto na zakon izglasan u Narodnoj skupštini.

Pošto će ovaj zakon biti izglasan od Vučićeve parlamentarne većine, to će se i suspenzivni veto javiti u apsurdnom obliku: Predsednik Republike stavlja veto samom sebi.

Sve ove apsurdne protivustavne situacije proizlaze iz toga što parlamentarni izbori nisu ono što im ime kaže. Naime, na njima se u stvari ne biraju narodni poslanici, nego se na njima „bira“, odnosno potvrđuje diktator (tiranin, despot, apsolutni monarh).

Autor je redovni profesor Pravnog fakulteta u Kragujevcu