Predsednik na pijaci u Vašingtonu

Tako nešto proizilazi iz njegove izjave da nije sasvim izvesno kakav će mu dnevni red u Vašingtonu podastrti a još manje kakvo će mu iznenađenje prirediti.

Poručuje nam, ipak, da ne brinemo jer je njegov „politički nos“ već namirisao šta bi to moglo da bude. Ako mu, kako sam veli, istančani njuh otkrije da se priprema „neprijatno iznenađenje“ neće to prihvatiti. Više od toga odustaće od viđenja sa američkim predsednikom Trampom.

To je već nešto što mora da nas ozbiljno zabrine. Ne samo zbog ishoda sastanka koji se već nedeljama pompezno najavljuje već zbog ugleda pregovarača. Za građane bi svakako bilo ponižavajuće da vide svog predsednika kako njuška u Beloj Kući služeći se više čulom mirisa nego čulom vida .

Čak i onim najnaivnijim biće takođe teško da poveruju da predsednik putuje u Vašington ne znajući šta ga tamo čeka. Da li će ga tamo samo „rediti“ ili će mu još nešto neželjeno „prirediti“.

Sumnje u njegovu neobaveštenost potiču, najzad, iz sasvim običnog ličnog iskustva da ni na pijacu ne odlazimo bez svesti zašto smo se tamo zaputili. Da kupimo paradajz ili grožđe ili bilo šta drugo.

Ako se, prema tome, i među tezgama zna za „dnevni red“, kako je moguće da se ne zna za pregovore koji su, ipak, nešto više od pijačnog pogađanja.

Tim pre što je opšte poznato da se susreti na tom nivou pripremaju nedeljama i mesecima unapred što će reći da pregovarači imaju potpuni uvid u sadržaj predstojećih razgovora sve do najsitnije pojedinosti. Isto tako je opšte poznato da se sastanci te vrste ne sazivaju bez utvrđenog dnevnog reda i saglasnosti učesnika da pregovaraju o svemu što je njime predviđeno.

Takođe, bar kada je reč o Americi, bez očekivanja domaćina da će se uspešno završiti. Najčešće ih, najzad, i sazivaju da bi njihov ishod mogli da predstave kao još jednu spoljnopolitičku pobedu. Naročito uoči izbora.

To je, uostalom, potvrdio i šef kosovskih pregovarača Hoti koji je izjavio da će se govoriti samo o jednoj temi: „međusobnom priznanju“. On to svakako nije mogao da obznani bez uvida u dnevni red i saglasnosti sazivača sastanka.

Da li se, imajući to u vidu, može zamisliti da je samo jedna strana upoznata sa sadržajem predstojećih razgovora a da druga strana u njih ulazi na neviđeno oslanjajući se više ne njuh nego na čulo vida.

Naravno da ne može. Kome je, tada, namenjena priča o „iznenađenju“ koje se, tobože, iza kulisa u Vašingtonu priprema?

Samo naivnima koji još uvek veruju da pustolovine Barona Minhauzena nisu izmišljene. Da su i danas moguće.

Autor je novinar