Predsednik Vučić i kosovska mitologija

Kosovo nije bilo samo srpsko pitanje već isto toliko i jugoslovensko. Jugoslavije odavno nema ali zato Srbija još uvek bije svoju davno izgubljenu kosovsku bitku i svoj izgubljeni kosovski rat. Zašto je tako? Kosovo je koliko realnost toliko i mit. Izgubljeno u realnosti kosovskog boja 1389. postalo je nešto više i drugo od realnosti – mitos i etos, iz realnog vremena i realne istorije prešlo je u transistorijsku dimenziju večnosti, postalo žarišno pitanje identiteta, kulture, religije i metaistorije. Ukloniti sve ove dimenzije u suočenju sa realnošću politike je ne samo teško, skoro nemoguće, ali i neophodno kako bi se realnost sagledala u odnosu na fikciju mitske stvarnosti. U tom kontekstu treba sagledati aktuelno ubistvo Olivera Ivanovića.

Pucanj u jednog simpatičnog, umerenog i razumnog autohtonog Srbina koji je Albance doživljavao kao kosovsku realnost, a ne imaginaciju ima posebnu težinu. On razbija koprene mitologije, ogoljuje do punog realizma stanje jedne zajednice i podseća na realnost da je Kosovo poslednji korak u sahranjivanju ideje jedne države koja se nekad zvala Jugoslavija. Kosovo je postalo isključivo srpsko, a ne i jugoslovensko pitanje, ali Srbija nije u svesti dovršila sa svojim jugoslovenskim nasleđem. Zato nije nimalo slučajno što se ove 2018. na samom njenom početku dešava ovakvo političko ubistvo. Ono nosi snažnu simboliku dovršenja jednog pitanja koje je bilo jugoslovensko koliko i srpsko. Vraćeno Prvim balkanskim ratom 1912. godine, nastavljeno Drugim balkanskim ratom 1913, produženo Prvim svetskim ratom od 1914. do 1918. godine, Kosovo je kao prostor Srbije ušlo u Kraljevinu SHS sa snažnim ideološkim nabojem glorifikacije vidovdanskog mita u kojem je albanski element ostao stranim telom, a Kosovo faktički nikad integrisano.

Podsećanja radi treba ukazati na jedan kulturno-politički projekat koji se nije realizovao ali je vrlo indikativan. Radi se o projektu izgradnje Vidovdanskog hrama koji je trebalo da izgradi veliki vajar, mason i jedan od glavnih zagovornika jugoslovenske ideje, Ivan Meštrović. Pominjanje ovog projekta zanimljivo je iz dva aspekta. Prvo što ova ideja razotkriva koliko je zapravo kosovski mit bio ideološki institucionalizovan i inkorporiran u ideju jugoslovenstva, onog monarhističkog tipa. „Srpska nacionalna religija simbolizovana Vidovdanskim hramom, moraće da bude najdublja sadržina jugoslovenske kulture, da bi jugoslovenstvo postalo helenstvo modernog ljudstva slovenske rase i kulturna životodavnost Balkana.“ (Proglas iz 1913.)Progresivna kritika je tada ocenila ovu ideju kao ,,namještenu, smiješnu, lažljivu, arhitektonski, programatski i propagandistički obzidanu državotvornu vidovdansku religioznu propagandu“ (Krleža).

Nakon pobede NOP, ovaj glorifikujući projekat monarhističke ideologije se rastočio, a kosovski mit je postao utočište onog mentaliteta koji u srpskoj prošlosti vidi isključivu mogućnost primitivnog srbovanja dok se Kosovo uputilo novom stazom emancipacije koja će nakon Brozove smrti ići u otvoreni zahtev za republikom. Bez odgovarajućeg tretmana ovaj se mit preobrazio u branu suprotstavljenu progresivnom i modernom svetu, postajući izraz nazadnjaštva, praznog veličanja prošlosti, malograđanske predstave o heroizmu … Postajući tabu, omogućio je neviđene manipulativne mogućnosti narodnom dušom i stvarno onemogućio racionalan dijalog o budućnosti srpskog naroda i njegove integracije sa modernim svetom. Moglo bi se reći, onemogućio je i stvarni dijalog koji je prošle godine inicirao predsednik Srbije. U tom kontekstu čini se treba sagledavati ovo političko ubistvo koje dolazi u znatno promenjenoj geopolitičkoj situaciji u svetu, što neki opozicioni krugovi ocenjuju kao dobar trenutak da se prekinu svi pregovori sa kosovsko-albanskom stranom i spreči navodno priznanje Kosova kojem, navodno, vodi politika predsednika Vučića. A to je danas vrlo složeno političko čvorište sa mogućnošću vrlo različitog tumačenja. Stoga putevi njegovog razrešenja mogu krenuti vrlo divergentnim i neočekivanim putanjama.

Ako se zna da je stvaranje nacionalnih mitova izraz egzistencijalnih pitanja, a kosovski za Srbe je moralno pitanje kojim je vojni poraz pretvoren u moralnu pobedu, kojim je smrt pretpostavljena ropstvu, život u večnosti trenutnom životu, duhovni svet – fizičkom svetu, /umrimo da uvek živi budemo/, dakle uteha i nada, snaga kroz koju se opstajalo, – pucanj u ovaj mit, a to je čini se politička poruka ovog atentata, onda je razumljivo uzbuđenje i ogorčenje koje je izazvao u srpskom narodu na Kosovu ali i celokupnom Srpstvu. On u nacionalnom biću može pokrenuti one tamne vilajete njegovog bića, iracionalne slojeve i ceo slučaj sa mogućnostima dijaloga i racionalnog pristupa ne samo zaustaviti već uputiti u sasvim drugom smeru i izazvati krajnje neočekivane reakcije koji se u atmosferi predstojećih izbora mogu premetnuti ka potpuno neizvesnim vidicima. Stoga bi osvetljavanje svih aspekata ovog čina bilo od najveće važnosti. Brojne nepoznate činjenice koje su ovim događajem uvedene u političku stvarnost, uslovljavaće nove nepredvidljive činjenice koje mogu vremenom sve više dolaziti do izražaja.

Treba naglasiti, mit je prevashodno duhovna kategorija a ne teritorijalno pitanje. Ono što je u kosovskom slučaju pitanje teritorije je jugoslovensko nasleđe takođe opterećeno živim sećanjem koje polako postaje mitsko.

Autor je akademski slikar iz Novog Pazara