Predsednika birati u parlamentu

Do toga nije došlo pošto je klatno sasvim pomereno s leve na desnu stranu političkog spektra. Tako su praktično sve partije koje su ikad prešle izborni cenzus, kao nesporno nacionalističke, uveliko na desnom krilu političke scene.

I pošto se sve stranke guraju na desno krilo političkog spektra, uz mantre o putu ka EU, nepriznavanju Kosova kao zasebne države, i osloncu na Rusiju i Kinu, razlike između njihovih političkih programa postaju sve manje bitne.

U takvim okolnostima ne čudi što se razlike između stranaka svode sve više na razlike između njihovih lidera i njihovih manira. Štaviše, stiče se utisak da se partije polako svode na klubove obožavalaca svojih lidera.

Gotovo da se čovek zapita da li je vredelo napuštati jednopartijski sistem, ako nam višestranačje izbacuje ponovo samo dominantne figure sa autokratskim sklonostima.

No, ako je problem u autokratskim sklonostima partijskih lidera, koje se pojačavaju sa dužinom boravka na vlasti, rešenje valja tražiti u merama koje bi smanjile takva autokratska nastojanja i podstakle češću smenjivost partija na vlasti.

1) Najjednostavnija takva mera je da se ubuduće na glasačkim listićima nalaze samo nazivi partija (ili koalicija) ali bez ijednog ličnog imena, bilo aktuelnog, bilo nekadašnjeg partijskog lidera. O tome se i inače već duže vremena govori, pa bi bilo dobro da se takva mera i ozakoni.

2) Drugu meru bi predstavljao uslov – da kandidat za predsednika države ne može biti istovremeno i predsednik stranke (u skladu sa članom 115 Ustava Republika Srbije). Odnosno ako lider stranke (ili koalicije) koja je pobedila na izborima želi da se kandiduje za predsednika države, morao bi prethodno da podnese ostavku na mesto predsednika svoje stranke.

3) Treća mera je, takođe, dosta dugo u opticaju a tiče se izbora predsednika države. Sad se on obavlja direktno, na zasebnim izborima (po članu 114 Ustava Republika Srbije). U polarizovanom društvu to znači da svako od dva vodeća kandidata dobija glasove oko polovine biračkog tela – često i preko dva miliona glasova. To je, po pravilu, znatno više no što stranke pojedinačno mogu da osvoje u utakmici sa više izjednačenih rivala, te se stvara lažni utisak da su lideri znatno popularniji od svojih stranaka.

Međutim, ako bi se predsednik države birao glasanjem u skupštini, onda bi on svoj legitimitet crpeo samo iz rezultata svoje stranke (koja po pravilu osvaja znatno manje od dva miliona glasova). Nije zanemarljiva finansijska ušteda koja bi se na taj način ostvarila (organizacija takvih izbora košta nekoliko miliona evra), ali je mnogo važniji efekat što bi se značaj stranačkih lidera sveo na razumniju meru.

To ukazuje i na mogući ključ problema u preraspodeli vlasti, gde je kod nas na snazi hibridni – polupredsednički sistem umesto bilo premijerskog, bilo čisto predsedničkog. Prelaskom na izbor predsednika države u skupštini prešli bismo sa sadašnjeg polupredsedničkog, na premijerski (kancelarski) sistem, sa predsednikom vlade kao ključnom operativnom figurom, ostavljajući predsedniku države većinom protokolarne funkcije.

Takvo rešenje bi smanjilo atraktivnost funkcije predsednika države, pa bi se lideri partija više orijentisali na funkciju predsednika vlade, ali na tu funkciju bi dospeli tek zahvaljujući uspehu svoje partije, ma koliko oni harizmatični bili.

Najzad, uz ove mere koje idu za tim da se smanje autoritarne tendencije lidera stranaka, valja dodati i jednu, koja ide za tim da se poveća učestanost smene partija na vlasti, i koju kao novinu, valja malo detaljnije objasniti i obrazložiti.

1. a) Najpre, zašto je veća učestanost promene vlasti uopšte poželjna?

Podsetimo se, posle 35 godina jednopartijskog sistema sa jednom dominantnom figurom, zatim još 10 bez takve figure, pa još 10 godina vladavine iste partije samo promenjenog imena, ali sa opet izrazito dominantnom figurom, dolazi prvi put opozicija na vlast u narednih 12 godina, da bi u poslednjih osam, na vlast došla opet stranka sa izrazito dominantnom figurom na čelu.

U takvom kontekstu malo češće promene („provetravanje“) vlasti čine se same po sebi poželjnim. Političari ne bi postali bolji no što jesu, ali ako bi mogli da računaju samo na jedan mandat (izuzetno i dva), nije možda naivno pretpostaviti da bi se ponašali odgovornije i uspešnije vodili državne poslove, pošto bi svaka krupnija afera mogla da dovede do novih izbora i gubitka vlasti.

Valja naglasiti da se u zemljama sa znatno dužom (neprekinutom) tradicijom višepartijskog sistema, stabilnost vlasti smatra poželjnom, te se ne vredi osvrtati na njihova iskustva u nadi da će se naći rešenje koje bi donelo češću smenjivost vlasti.

Štaviše i sam D’Ontov (D’Hont) sistem (koji se i kod nas primenjuje) upravo stabilnost i obezbeđuje tako što favorizuje stranku sa najviše osvojenih glasova u preraspodeli mandata na bazi „glasova bačenih u bunar“, tačnije datih strankama koje nisu prešle cenzus. Tako se umesto proporcionalne preraspodele takvih glasova „bačenih u bunar“ na stranke koje su prešle cenzus, metodom najviših količnika ova preraspodela natproporcionalno usmerava ka stranci (ili) strankama koje su osvojile naviše glasova.

1. b) Kako podstaći češću smenjivost vlasti?

Najkraće rečeno – uvođenjem „Opozicionog D’Ontovog sistema“. Naime, pri ostalim jednakim uslovima verovatnoća smenjivosti vlasti bi se dramatično uvećala ako bi se iz preraspodele skupštinskih mandata na bazi glasova datih strankama koje nisu prešle cenzus isključile dosadašnje stranke ili koalicija na vlasti!

To znači da bi vladajuća stranka (ili koalicija) mogla ostati na vlasti samo ako ostvari natpolovičnu većinu broja glasova na izborima. U suprotnom slučaju opozicione stranke (koje pređu cenzus) automatski osvajaju većinu mandata. I, ukoliko ne postoje neke nepremostive prepreke (dramatično velike programske razlike, netrpeljivost lidera itsl.) da se oformi vlada sastavljena od dotad opozicionih stranaka, došlo bi do smene vlasti.

Naravno, na sledećim izborima bi se promenile uloge, pa bi nekadašnja opozicija, koja je u međuvremenu došla na vlast, morala da ostvari veoma uverljive rezultate da bi obezbedila natpolovičnu većinu glasova na izborima. U protivnom, nekadašnja vlast, u međuvremenu preseljena u opozicione redove, došla bi u priliku da ponovo sastavi vladu.

1. c) Po kom osnovu bi se uveo „Opozicioni D’Ont“?

Odgovor na pitanje, po kom osnovu ima smisla isključiti vladajuću partiju iz raspodele glasova „bačenih u bunar“, glasi da su ti glasovi ogromnom većinom bačeni u „opozicioni bunar“. Jer da je neko od onih koji su glasali za manje stranke, koje nisu prešle cenzus, hteo da glasa za vlast, on bi to već učinio. Glas za te manje stranke je po pravilu glas protesta protiv vlasti.

Doduše, može se reći da taj glas nije dat ni strankama opozicije koje jesu prešle cenzus. Ali one su, po definiciji, barem suprotstavljene vlasti te se može smatrati da preraspodela takvih glasova bačenih u „opozicioni bunar“ ima više smisla, nešto poput drugog kruga u većinskim izbornim sistemima. Tamo, naime, glasači manjih partija u drugom krugu glasaju za kandidata neke veće, ideološki srodne, partije koji jeste prošao u drugi krug (što je slično našim opozicionim strankama koje pređu cenzus).

Unekoliko, ova preraspodela glasova iz „opozicionog bunara“ ima sličnosti i sa preferencijalnim sistemom glasanja, pošto je verovatno da bi glasači manjih stranaka koje nisu kao narednu preferenciju naveli neku od stranaka koje jesu prešle cenzus. Tu valja napomenuti i da su opoziciono nastrojeni birači često u dilemi koju od opozicionih stranaka da podrže, i brinu o tome da im glas ne propadne, ili još gore pripadne vladajućoj stranci ili koaliciji. „Opozicioni D’Ontov sistem“ bi olakšao takve dileme, pošto bi glas dat manjoj stranci ipak na kraju završio na strani opozicionih stranaka.

Štaviše, time bi se destimulisala i sadašnja, dosta raširena, praksa stranaka na vlasti da pred izbore aktiviraju i promovišu tobožnje opozicione stranke, upravo s namerom da povećaju navedenu konfuziju u glavama opozicionih birača, i da tako umanje broj glasova za nesporne stranke opozicije. Pošto bi Opozicioni D’Ont takvu praksu obesmislio, na izborima bi se pojavljivao znatno manji broj stranaka (koje bi sve barem bile u stanju da premaše broj potpisa neophodnih da se uopšte registruju).

Naravno, nijedan od tri navedena predloga, ni odvojeno ni u paketu, ne može doneti drastične promene, ali svakako može poboljšati našu političku klimu.

Autor je profesor Ekonomskog fakulteta Beogradskog univerziteta u penziji