Predsednika SANU nema ko da brani

Političkoj, ali i građanskoj čaršiji zamerio se hrabrošću da javno iznese svoj stav o Kosovu. Odijum na koji je naišao pokazuje svu nedoslednost njegovih kritičara. Kostić nije samo jedan od najvećih autoriteta u oblasti biomedicinskih nauka, već spada u najuži krug najumnijih građana Srbije s impresivnom opštom kulturom, ali mu se prebacuje da „nije kompetentan“. Navodno je kriv što ne „podstiče slobodu mišljenja“, a istovremeno mu se uskraćuje pravo da se, u ime te slobode, oglasi kao pojedinac.

Prebačeno mu je da „nije poznato koga je od kolega konsultovao … kada je formulisao svoje viđenje … o Kosovu“? Zašto bi jedan nezavisan vrhunski intelektualac, koji je, uzgred, izuzetno dobro informisan, morao da polaže računa da li je i kod koga išao „po svoje mišljenje“?

Posebno je nekorektan argument da se „politički stavovi predsednika SANU o Kosmetu … bez mere trude da odgovaraju stavovima koje iznosi vrh države“. Dodatni apsurd je što uz tu tvrdnju ide optužba da je pristalica „drugosrbijanstva“ (ispada, poput SNS?). Da li se Kostić priklonio vlastima ili su vlasti usvojile njegov pogled na svet? Kako je podržavalac vlasti čovek koji kaže da pripada generaciji čija je jedina prava politička pobeda bio 5. oktobar, te osuđuje „suludu partokratsku isključivost“ i „personalizaciju svake vlasti“ koja je „oličena u figuri vođe“?

A šta je tako sramno sa „drugosrbijanstvom“ (ako mu Kostić uopšte pripada)? Vizionarski pogled na budućnost s početka devedesetih, s jasnom perspektivom kuda vode rat sa Slovenijom i drugi kratkovidi potezi tadašnje političke elite (na stranu moralna neprihvatljivost njenog ponašanja)? Zar sadašnji predsednik SANU ne zaslužuje poštovanje što je iz mraka devedesetih izašao moralno neuprljan?

Kostić je „kriv“ i što SANU monolitno ne istupi s jedinstvenim stavom o KiM. Ignoriše se njegov argument da je Akademija skup individualaca s različitim političkim ubeđenjima. Kada bi tamo postojao neki „partijski bič“, mogao bi da natera članstvo na glasanje, ali šta bi značio odnos 51:49 odsto uz, recimo, polovinu nevažećih glasova?

Umesto da smo srećni što sadašnji predsednik SANU uvodi presedan, pa ne provodi tiho svoje penzionerske dane, već oseća moralnu odgovornost da se oglašava po svojoj savesti, tovarimo mu niz kritika za višedecenijsko stanje u Akademiji koju on vodi tek nešto više od dve godine. Nije sporno da mnogi zaslužni ljudi nisu izabrani za akademike (Miloš Crnjanski je čak atipičan primer), ali može li se krivica prebaciti na sadašnje Predsedništvo ove ustanove? Poznato je da niz vrhunskih stručnjaka nije prebrodio izborni proces zbog, uslovno rečeno, svoje „svojeglavosti“, „nepredvidivosti“ i, da budemo sasvim otvoreni, nekada i samopoštovanja. Uprkos tome, SANU ostaje ključna nacionalna institucija, uporedo sa simbolima još okrnjenijeg ugleda, poput SPC, Vojske Srbije, lista „Politika“ ili SD „Crvena zvezda“.

Sledeća „žaoka“ tiče se ćutnje SANU povodom srozanog nivoa sticanja akademskih zvanja u društvu. Zapostavlja se delikatan položaj u kojem se Kostić nalazi. NJemu u bliskoj budućnosti predstoji eventualni reizbor, a bar neki njegovi protivnici vuku za sobom debeli bagaž plagijatorstva. Da li je dostojanstvenije da ostane iznad takvog ponašanja ili da ga žigoše, uz rizik da mu se zameri kako je započeo izbornu trku svim sredstvima?

Hronološki gledano, poslednji udar na Kostića odnosi se na veliki broj objavljenih naučnih članaka. Poslužimo se paralelom. Prethodnih decenija u vrhu svetske liste učestalosti pojavljivanja u naučnim publikacijama nalazili su se ruski akademik, na čelu ključnog hemijskog instituta i direktor velike ustanove u sklopu američkih Nacionalnih instituta za zdravlje. Publikovali su u proseku jedan članak svaka 2-3 dana. Zamereno im je da su jedva stizali i da ih pročitaju. Oni su upravo to i radili – pažljivo su čitali i korigovali tekst, ali su prethodno osmislili i nosili projekte u okviru kojih je veliki broj saradnika sprovodio njihove ideje. Opravdano im se ime nalazilo među autorima (obično na poslednjem mestu, ali je na taj način i sam članak dodatno dobijao u važnosti). U mnogo manjoj meri, to se dešava i sa Vladimirom Kostićem, nosiocem vrednih i za naše prilike obimnih projekata.

Ostaje, na kraju, da se otkriju pobude ovog autora. Dodvorava li se nekome, u svojoj 78. godini ili veruje da će biti kandidovan u sledećem izbornom ciklusu za SANU, kada bude na početku devete decenije života? Da mu je članstvo u SANU bilo prioritet, ne bi napustio zemlju pre tri decenije i dvadesetak godina izbivao iz nje. Može li, dakle, da bude reč o principijelnim motivima.

Autor je profesor univerziteta u penziji