Predsednikov poraz

Da koristimo izraze koje on sam uobičajeno koristi kada govori o svojim političkim protivnicima, mogli bismo reći da je pobegao iz Niša „sve šutirajući se nogama u zadnjicu“. Pošto ne koristimo ovakve izraze, možemo reći da je nelegitimno izabrani predsednik iz Niša otišao u vidnoj i neočekivanoj žurbi.

Čini se da je plan bio da se veličanstvenim skupom ispred po treći put otvorene fabrike Leoni zapuše usta svim kritičarima odluke o otimanju niškog aerodroma i da se time na ovaj slučaj stavi tačka. U tom cilju angažovano je 150 autobusa koji su na skup ispred Leonija dovozili predsednikove pristalice iz obližnjih gradova poput Aleksinca, Prokuplja i Zaječara. Zaposleni u gradskim službama takođe su masovno dovođeni na skup – gradska administracija juče skoro da nije radila. Nelegitimno izabrani predsednik kao da je zaboravio da se pre dve nedelje podsmevao Nišlijama koji su protestovali ispred gradske skupštine u devet ujutru, prebacujući im da su neradnici i da nemaju pametnija posla. Kada je njegov skup u pitanju, nije nikakav problem zaustaviti ceo grad na ceo dan.

Sve smo ovo već viđali; u pitanju su poznate taktike kojima nelegitimno izabrani predsednik u korenu guši svaku moguću pobunu. Pošto je argumentovana rasprava odavno prognana, ne samo iz medija nego i iz parlamenta, jedino je ostalo nadmetanje brojkama – ko može da skupi više ljudi na svoj miting taj pobeđuje. A to je do sada uvek bio nelegitimno izabrani predsednik, koji zna da na svojoj strani ima ceo državni aparat i da ucenjivanjem i zastrašivanjem zaposlenih u državnoj službi uvek može obezbediti većinu koja mu je potrebna. Ovu većinu će zatim uslikati režimski mediji i proglasiti je za „narod“ i tu će svakoj raspravi biti kraj – narod je aklamacijom podržao vođu i razgovora više nema. Usamljeni glasovi neslaganja mogu se nakon toga mirne duše ignorisati ili ugušiti, jer ne idu samo protiv vođe već i protiv „naroda“.

Ovo je, dakle, trebalo da se desi i u Nišu. Ignorisani su svi argumenti protiv otimanja niškog aerodroma. Ignorisani su podaci koji ukazuju da je ovaj aerodrom finansijski samoodrživ, da se pomoć republike ne sme uslovljavati preuzimanjem aerodroma, da se u tajnom ugovoru o koncesiji za aerodrom Nikola Tesla nalaze i protivpravne klauzule o ograničavanju konkurencije, te da koncesionar ima interese i u prištinskom aerodromu. Ignorisana su prava građana na lokalnu samoupravu i ustavna ograničenja predsedničke funkcije. Ignorisan je zdrav razum po kojem nijedan ekonomski subjekt ne poklanja nešto za ništa i to na „sugestiju“ onog koji bi od tog poklona imao neposredne koristi. Ignorisane su decenije ulaganja Nišlija i Nišlijki u aerodrom „Konstantin Veliki“. Konačno, ignorisano je i masovno protivljenje građana i građanki Niša odluci o otimanju aerodroma. Sve je ovo ignorisano, jer u državi kojom upravlja nelegitimno izabrani predsednik argumenti, institucije i prava građana ne znače ništa. Jedino što je značajno, jedino što se računa jeste masa statista koja će pred kamerama režimskih medija glumiti narod.

Međutim, u Nišu se desilo nešto što nelegitimno izabrani predsednik nije očekivao – on je pretrpeo poraz u sopstvenoj igri. Ispred Leonija se, uprkos svim autobusima i masovnoj mobilizaciji gradske administracije, okupilo jedva 3.000 duša. Režimski mediji su licitirali brojkom od 7.000, ali su snimci upadljivo izostajali. U najboljem slučaju, prikazano je par slika iz tendenciozno izabranih uglova (taktika poznata s kraja devedesetih, iz poslednjih dana Miloševićevog režima). Nelegitimno izabrani predsednik je doživeo debakl. Shvativši to, održao je govor od svega desetak minuta, te kratku konferenciju za novinare na kojoj je vidno oprao ruke od odluke o poklanjanju aerodroma, a odgovornost za nju „prebacio“ na gradsku skupštinu (koja, uistinu, jedina i jeste vlasna da tu odluku donese) i zbrisao nazad za Beograd.

Predsednikov poraz bio je zapečaćen kasnije istog dana kada se na glavnom gradskom trgu okupilo preko 5.000 građana i građanki Niša koji se protive otimanju niškog aerodroma. Režimski mediji o ovome nisu izveštavali, ili su izveštavali samo u najkraćim crtama, često insinuirajući da je skup bio organizovan od strane omrznute opozicije – što je apsolutna neistina. Snimaka opet nije bilo.

Niški poraz nelegitimno izabranog predsednika jasno ukazuje na tri stvari. Prvo, nelegitimno izabrani predsednik, uprkos totalnoj kontroli koju ima nad državnim aparatom, nije nepobediv. Drugo, većina kojom se uporno razmeće zapravo je izuzetno krhka – pri prvom jačem znaku otpora ona se pretvara u prah. Ucenjeni i zastrašeni ljudi su spremni da se povinuju samo dok veruju da alternative nema. Onog trenutka kada se ravnoteža moći promeni na štetu aktuelne vlasti osipanje podrške je nezaustavljivo. I treće, nelegitimno izabrani predsednik je zauvek izgubio Niš i toga je sasvim svestan. Upravo tu leži i razlog njegovog užurbanog odlaska iz ovog grada.

Tekst je preuzet sa Peščanika