Predsednikova prćija

… u prvi mah – kad je nogu povukao predsednik Republike Aleksandar Vučić i uz bajku „Trnova Ružica“ pozvao na unutrašnji dijalog o KiM – delovala kao nova srpska politička zanimacija na plus 50 stepeni Celzijusa.

Iako je potpisnik dva briselska sporazuma, kojima su ugašene sve državne institucije Srbije na KiM, Vučić nije predložio ništa konkretno, mada nagoveštava da bi konture njegovog rešenja, zbog uvažavanja interesa „druge strane“ mogle da sežu do Prizrenske lige. Taj „unutrašnji društveni dijalog“ trenutno postoji samo u medijima, „žar“ održavaju članovi Vlade Srbije nudeći razgraničenje sa kosovskim Albancima i novu „trgovinu“ sa EU, dok predsednik za sada javno poručuje da ne dolaze u obzir „kiparski, izraelsko-jordanski, modeli Svetog Petra i dve Nemačke“, jer ne želi da na KiM „imamo ovakvo stanje još 200 godina“.

A šta je zapravo želi Aleksandar Vučić, koji je po erdoganovskom modelu u premijersku fotelju ušao pravo iz predsedničke i koji, mešajući se u posao vlade, ponovo krši Ustav – kao premijer već je jednom suspendovao parlamentarni republikanski sistem na račun kancelarskog vođenja države, koji bi sad da zameni predsedničkim? U javnosti se ne zna mnogo o kosovskom programu SNS, jer gotovo ništa nije ostalo od obećanja koja su naprednjaci dali biračima spremajući se da osvoje vlast pre pet godina. Iako je Vučić pozvao na unutrašnji dijalog o KiM posle nedavne posete SAD, u visokim diplomatskim krugovima tvrdi se da bi u ovom trenutku ubrzavanje kosovskog raspleta moglo da obraduje samo germanski deo Evrope i albanske lobiste u Vašingtonu.

Čemu onda žurba, pogotovo što Vučić u opoziciji, barem onoj podobnoj za domaće medije, kada je reč o KiM gotovo da nema suštinskih protivnika? Ili baš zbog toga ima mesta rezonu da je predsedniku unutrašnji dijalog potreban da bi video šta je konkurencija spremna da ponudi, a što bi on zarad ostanka na vlasti mogao odmah da „isporuči“ kome treba. Ili je isporuka već dogovorena, samo mu treba pokriće u vidu kućnog dogovora?

Izjave opozicionih lidera i Vučićevih najbližih koalicionih partnera i briselskih saboraca, poput Ivice Dačića, pokazuju da su mnogi srpski političari i dalje „zatočenici“ ideja pokojnog akademika Dobrice Ćosića o nemogućnosti zajedničkog života Srba i kosovskih Albanaca i neophodnosti razgraničenja. Podela KiM na terenu se u praksi još u vreme ubijenog premijera Zorana Đinđića pokazala kao promašena, a posle briselskih dogovora čak je i besmislena po interese Prištine, koja je tek uz Vučićevu i Dačićevu pomoć zakružila pravni i ustavni sistem samoproglašene države. Osim, ako nije u pitanju nečiji novi-stari plan o razmeni teritorija, koji je neprihvatljiv za zapadne sile koje su priznale „nezavisno Kosovo“ u granicama južne srpske pokrajine pod protektoratom UN.

Na pitanje zbog čega Beograd nikada nije posegao za jedinim državotvornim i ustavnim rešenjem – otvaranjem albanskog pitanja u Srbiji – nema racionalnog odgovora. Pravog objašnjenja nema ni za pristanak DOS-ove vlasti da se u uslovima protektorata UN na KiM problem svede na rešavanje srpskog pitanja na tom delu svoje države teritorije Srbije. To je tema o kojoj se pregovara od Martija Ahtisarija i „pregovaračke trojke“ pod okriljem SB UN do briselskog dijaloga, za koji zasluga pripada Borisu Tadiću. On je takođe mimo ustavnih ovlašćenja predsednika Srbije, a uz pomoć svojih najbližih saradnika Vuka Jeremića i Borislava Stefanovića, legalizovao status Euleksa na KiM posle jednostranog proglašenja kosovske nezavisnosti 2008, a pregovore s Prištinom preselio u Brisel.

U DS tvrde da su 2012. izgubili vlast, između ostalog, zato što nisu bili spremni da u potpunosti integrišu sever KiM u samoproglašenu kosovsku državu, a što su, navodno, bivši i sadašnji naprednjački predsednici Srbije Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić unapred obećali Zapadu, a što je zapravo i rezultat potpisanih briselskih sporazuma. Naprednjaci i socijalisti su Tadićeve tehničke pregovore unapredili u premijerski format u trenutku kad samoproglašena kosovska država, uz svu pomoć zapadnih misija, nije uspevala da kontroliše više od polovine teritorije KiM. To je bila realnost koju je u Beogradu neko morao da zna, ako se savesno pripremao za briselski dijalog, kao što Vučić sada mora da, pre otvaranja bilo kakvog zakasnelog kućnog dijaloga, odgovori s čijim je ovlašćenjem početkom jula, kao predsednik Srbije u Briselu kod Federike Mogerini razgovarao sa kosovskim kolegom Hašimom Tačijem, što i ove nedelje namerava da ponovi. Vučić je posle julskog susreta najavio novu fazu dijaloga, Tači i promenu njegovog formata, što mnoge diplomate tumače kao pokušaj da u ovom delu Balkana očuva model bivše američke administracije, čija se kontrola zasnivala na vlasti četvorice lokalnih kabadahija, u koje spadaju i aktuelni predsednici Srbije i Kosova. Čak i da je to tako, da li će četvrtina biračkog tela koja naprednjacima u poslednja dva mandata obezbeđuje nesrazmernu natpolovičnu skupštinsku većinu biti dovoljna, ukoliko kosovska politika Beograda ostane i dalje Vučićeva prćija? Ili posle najavljenog konačnog rešenja više neće biti važno ko će, makar i formalno, vladati Srbijom?

Autorka je novinarka Danasa