Predsedniku fali iskustvo privrednika

Ovoga puta iako se cele prošle godine zbog Kosova pričalo o izborima, možda su oni odloženi zbog masovnog okupljanja građana koji su trajali mesecima, na kojima su tražili ravnopravne uslove na izborima.

Naime, nakon prošlih izbora statistike su pokazale da je vladajuća stranka na čelu sa A. Vučićem zauzimala 90% prostora u medijima. Na taj način je ukinut već godinama bilo kakav parlamentarni dijalog stranaka, a pogotovo stručnih sagovornika sa predsednikom.

Aleksandar V. je nakon svakog izbora menjao funkciju od prvog potpredsednika (P. P.) u prvoj vladi do predsednika države, nakon pet godina. U našem izbornom sistemu ni u jednoj odredbi se ne spominje predizborna a ni postizborna odgovornost političkih partija.

One se obraćaju biračima raznim obećanjima i umesto uporedivih programa razvoja sa rokovima izvršenja. Građanima Srbije je uskraćeno osnovno demokratsko pravo da biraju i da bud birani. To je omogućeno isključivo političkim partijama uz obavezu da je na čelu izborne liste uvek predsednik Stranke A. V. Posebno zamešateljstvo je stvaranje predizbornih i postizbornih koalicija raznih partija koje se pretvorilo u čistu trgovinu položaja i vlasti.

Tako smo došli da od 170 opština u 72 opštine nemaju svog poslanika, tako da njih nema ko da zastupa. Zato bi trebalo menjati izborni zakon kako bi narodne poslanike birali po imenu određenog kandidata.

Da to nije samo priča, pokazao je naš zemljak Zoran Janković, ali u Sloveniji. Pošto se prvo dokazao u privredi stvorivši sa saradnicima moćnu trgovinsku kuću Merkator, rešio je da konkuriše za gradonačelnika LJubljane.

Ponudio je program razvoja grada za naredne četiri godine sa deset programa, sa tačnim datumima realizacije svakog programa. Građani su mu poverovali, dali mu poverenje, a on je sa svojim timom obećanje izvršio.

Toma Nikolić i A. Vučić, pošto su se odrekli radikala, nastupili su sa novom strankom SNS obećavajući da imaju planove i kadrove. Priprema je bila ozbiljna u dogovorima i sa strane, pa čak i sa postojećom vlašću – B. Tadićem, pod motivacijom da se oslabi popularnost radikala. Dobili su čak i određeni broj poslaničkih mesta u Skupštini, bez organizovanih izbora.

Pošto su bili nestrpljivi, organizovali su mitinge za prikupljanje potpisa za vanredne izbore, „žrtvujući“ predsednika stranke T. N. da na stepenicama gladuje kako bi dali do znanja građanima da će za spas Srbije učiniti sve.

Na predizbornim mitinzima poseban akcenat su davali na borbu protiv korupcije. Masovnost na mitinzima je iznenadila i Novosađane koji su se pitali otkud u gradu toliko ljubitelja bivših radikala, ali je već sutradan bilo već sve jasno kada je konstatovano da su za miting organizovani autobusi sa registracijama od Vranja do Subotice.

Šešelj nam je kasnije objasnio da se njegov veran učenik A. Vučić studiozno pripremao u radikalima za organizovanje masovnih okupljanja. Do tada se nisu spominjali sendviči i pare, jer su i druge stranke pred izbore delile socijalne pakete.

Neposredno pred izbore desila su se dva važna momenta (verovatno na slučajno). Naime, iz Brisela su krenule dve aktivnosti evropske zajednice.

Prvo, dostavljena su 24 koverta u kojima su bili predmeti o spornim kriminalno obavljenim privatizacijama. Međutim, pošto su već bili zakazani izbori, koverti su dočekali novu vlast. Drugo, došla je u zvaničnu posetu najmarkantnija osoba EU Angela Merkel sa desetak tačaka o odnosima na relaciji Brisel – Beograd, sa glavnom tačkom: Priznavanje samostalnosti Kosova.

Naravno, taj zahtev Tadić nije mogao da potpiše, što je izazvalo revolt koji se na TV-u lepo video, te je poseta prekinuta. Tadićev rejting je, naravno, opao.

Dolaskom na vlast uz relativno malu razliku Tome, došlo je do nove raspodele resora, pa je tako A. V. galantno ustupio novom koalicionom partneru SPS mesto predsednika vlade I. Dačiću, a sebi je uveo novi naziv – prvi potpredsednik. Pošto je kadrovska struktura nove vlasti bila slaba, u prvoj vladi su uglavnom preuzeti kadrovi iz DS (naročito prema EU), G17 i SPS.

Najveće iznenađenje je bio novi ministar finansija M. Dinkić, za koga su radikali govorili u Skupštini o svim njegovim kriminalnim radnjama, prikazivali su ga u odelu zatvorenika, uz obećanje da će ga uhapsiti kad dođu na vlast. P. P. je najavio da će se baviti istrebljenjem korupcije, preuzevši i sve bezbednosne službe radi efikasnijeg delovanja (BIA, Vojska, Milicija).

Otvorene su 23 koverte, sem koverata slučaj Dević – kupovina ATP i izgradnja nove autobuske stanice čiji je ugovor odobrila i potpisala Maja Gojković, tadašnja gradonačelnica N. Sada. Stanica je izgrađena ali do danas nije u funkciji, jer nije dobila dozvolu za rad.

Novi vlasnik je poveo sudski spor za nadoknadu uloženih sredstava i posle više godina sud je doneo odluku da se iz gradskog budžeta isplati Deviću oko pola miliona evra, a to znači da su njenu grešku platili građani Novog Sada.

Ipak, „naša“ Maja je primljena u SNS i napredovala do predsednika Skupštine Srbije. Što se tiče istrebljenja korupcije, nijedan proces nije za ovih sedam godina do kraja završen, iako su predmeti predati Tužilaštvu.

Zbog nagomilanih ekonomskih problema, kao i nesređene državne administracije, P. P. je izjavio da se mora posvetiti rešavanju tih problema i određeni su glavni pravci aktivnosti: ubrzani prijem u EU i rešenje pitanja Kosova, što nije ništa novo, jer je to započeo još Z. Đinđić.

Osnovni problem zaposlenih je bio neodgovarajuća stručna sprema i radno iskustvo. Vrhovna vlast ne sluša ni Fiskalni savet Srbije koji preporučuje da se konačno sredi državna administracija i javna preduzeća, a to znači da se uvedu platni razredi kako bi se znalo ko šta radi i koliko je za to nagrađen. Naime, u svim tim javnim poslovima upravljanja postavljaju se partijski kadrovi u v. d. stanju (62%), što je u svojim izveštajima konstatovala i zvanična Evropa.

Još je Đura Jakšić 1860. godine zapisao: država je zakon, red, vlast, dužnost.

Može se konstatovati da je sve do potpisivanja Briselskog sporazuma komunikacija sa Srbima u četiri severne opštine ipak funkcionisala. Sve lepe priče i dočeci svetskih državnika su delovale da je naš predsednik postao miljenik i garant naše sigurnosti. Ali, cela ova godina, a pogotovo poslednji meseci, govore da se u obećanjima negde preteralo.

Pošto sam spomenuo posetu pred izbore A. Merkel i njen zahtev Tadiću, naš predsednik je svih ovih godina tvrdio da njemu ne postavljaju pitanje priznavanja Kosova!

U međuvremenu, Kosovu se u tim briselskim razgovorima ponešto popuštalo da bi oni postajali sve zahtevniji, pa čak i arogantni. Naravno, da je predsedniku A. V. najteže jer je ostao sam na toj vetrometini svetskih zbivanja. Tu samosvojnost je sam izgradio jer je svakog momenta po bilo kom pitanju on bio prisutan i sam odlučivao (Tramp zbog slučaja Bitići ide na Kongres SAD).

On jednostavno nema oko sebe tim saradnika, što je kod privrednika nezamislivo. Znači, ko se uglavnom bavio politikom a nije prošao kroz proizvodnju, nema taj organizacioni osećaj. Zato je ovih meseci ponavljao da nema s kim da pregovara, da bi ovih dana izjavio: Više neću da lažem narod i da kažem da je Kosovo deo Srbije!

E, neka nam Bog bude u pomoći!

Autor je privrednik iz Novog Sada, bivši direktor Danubiusa