Predsedniku Republike: Razjašnjenja i preporuke

Neke od tih izjava toliko su delatne da iz osnova ljuljaju pojedine segmente političkog sistema, a nemali broj subjekata odlučivanja uzima ih kao orijentir i putokaz u svojim politikama. Iako uvek intenzivan i bogat, taj nabujali verbalni tok kao da je postao posebno intenzivan početkom marta.

Predmeti izjava brojni su i raznoliki: o državi koja je „jača od kriminala“ (što bi možda moralo da se podrazumeva), o pripremljenoj žestokoj borbi koja će „toj hobotnici“ poodsecati otrovne glave, o beskrupulozno obogaćenim domaćim „tajkunima“ čija će nedela ubrzo biti obelodanjena u najširoj javnosti, o prijateljskim razgovorima sa šefovima moćnih država i o uspešno nabavljenim vakcinama…

Naš PR je pravi renesansni enciklopedijski duh: nema oblasti života u kojoj se nije iskazao uz isporučivanje – dakako – vrlo povoljnih rezultata.

U tim izjavama kao da pažnju privlače posebnim sjajem one koje se odnose na rezultate borbe za dobro naroda i prosperitet Srbije: nema toga što PR ne bi dao za svoj narod.

Među posebno učestalim izjavama iz prve polovine marta posebno pada u oči njegova osuda Evropske unije (EU) zbog odluke da za ulazak na njenu teritroriju prizna cepljenje vakcinama među koje nije uvrstila rusku i kinesku.

Sasvim iznenađujuće, ova izjava propraćena je žestokim nepovoljnim kvalifikacijama kao što je ona da je ta odluka „skandalozna“ i da grubo odstupa od načela međunarodnog poslovenog i političkog opštenja.

Povodom ovakve izjave i, posebno, tona kojim je iskazana daju se zapaziti bar tri stvari. Prvo, taj jezik ne izgleda da je primeren šefovima država i političarima koji pretenduju na eminentnost.

Drugo, neobično je da se tako oštrim izrazima obraćamo zajednici zemalja u koju svim silama želimo da se uključimo, sudeći po onome što je oficijelni cilj ove zemlje; jako smo nezadovoljni sporošću sa kojom se odvija ovaj proces, a pri ovakvim žestokim npadima kao da zaboravljamo na onu narodnu koga je moliti, nije ga srditi!

I, najzad, treće, pandemija je strahovit, godinama nezabeležen udar u vezi sa kojim nema zadovoljavajućih ni znanja ni iskustava.

Prirodno proizlazi zaključak da bi svaka zemlja morala da ima pravo da traži svoj put i snalazi se kako joj se učini da je celishodno.

Najneobičnije u toj izjavi jeste prkosno stavljanje do znanja da će se i sam cepiti kineskom vakcinom, pa neka nadležni u EU vide kako će nastaviti proces pregovaranja o normalizaciji odnosa sa Kosovom!

Ispalo je kao da je do sređivanja odnosa sa Kosovom mnogo više stalo EU nego samoj Srbiji, što nije smelo da se otkrije čak i da je to istina.

Od same ove izjave mnogo je znakovitija njena implikacija: bez PR-a pregovori u Briselu ne mogu se zamisliti i on je jedini koji Srbiju u toj delikatnoj aktivnosti može da predstavlja.

Takav stav kao da je u suprotnosti sa elementarnim demokratskim načelima.

U demokratiji svaka pojedinačna osoba jedinstvena je i neponovljiva, svaki čovek predstavlja svoj mali kosmos i neporeciva vrednost čoveka prosto se podrazumeva.

Međutim, kad je reč o javnim poslovima, ni u demokratiji nijedan pojedinac nije nezamenljiv; naprotiv, svako u principu može da bude zadužen i ovlašćen da obavlja bilo koju važnu javnu funciju, pod uslovom da je svojim radom i obrazovanjem pružio odgovarajuća jemstva za uspešno obavljanje tog delikatnog posla.

To što će se PR cepiti kineskom vakcinom ne bi smela da bude prepreka za učestvovanje Srbije u pregovorima oko Kosova.

Ako PR zbog kineskog cepiva ne mogne da otputuje u Brisel, valjda se može naći neki drugi Srbin koji je cepljen Fajzerovom vakcinom i koji će automatski ispuniti pomenuti zahtev EU.

Iako to možda u stvarnosti i nije tako, naš PR ostavlja utisak da je nezamenljiv u nesagledivo širokom krugu poslova i poduhvata.

Nema dana kad on ne dadne i po nekoliko izjava, uz dugo i upadljivo slikanje na većem broju televizija.

To svakako jeste u uskom partikularnom interesu PR-a, ali svakako nije u interesu Srbije.

Sa neprekidnim nastupanjem sa tolikim izjavama i svakodnevnim slikanjem PR sebi pribavlja ogromne nelegitimne prednosti u političkoj konkurenciji.

A konkurencija je efikasna i društveno racionalna samo kad se odvija pod približno jednakim uslovima.

Tako narušeni i drastičo izdiferencirani uslovi konkurencije onemogućavaju Srbiji da kroz zakonski uređeno političko nadmetanje sebi izabere najbolju vlast.

Udesiti da se politička borba odvija pod tako neravnopravnim uslovima, prosto rečeno, nije viteški, a opisano podrivanje političkog sistema putem kreiranja posebnih, drugim učesnicima nedostupnih prednosti, nije dobro za Srbiju, pa se prema tome očituje kao izrazito nepatriotski čin.

Kao veliki patriota, PR bi morao za Srbiju da učini i ono veliko delo koje se sastoji u uspostavljanju ravnopravnih uslova političke borbe, pa tako i u stvaranju izgleda da Sbija sebi izabere najbolju vlast.

Lament nad nemogućnošću da PR ode u Brisel na pregovore o Kosovu može se učiniti upitnim i po još jednom, sasvim različitom osnovu.

Sve što je ovde dosad rečeno temeljilo se na pretpostavici da su briselski pregovori doista u interesu Srbije i da bi onemogućavanje odlaska na pregovore jednom takoreći tehničkom sitnicom izazvalo veoma veliku a nipošto neophodnu štetu. No, neki su skloni da briselske pregovore posmatraju u bitno drukčijem svetlu, a naime u svetlu rezultata koje je Srbija tim pregovorima dosada postigla.

Posmatrano kroz tu prizmu, putovanje u Brisel ne samo da ne bi bilo neophodno, nego bi se u stvari ispostavilo kao štetno.

Prema službenom tumačenju, u prethodnim pregovorima ozvaničen je veliki broj obaveza sa strane Srbije i sa kosovske strane.

Srbija je „ispunila“ sve što je tamo potpisala, a Kosovo nije izvršilo „nijedno“ od svojih jasno formulisanih odgovarajućih zaduženja.

U čemu se to sastoji interes Srbije da participira u pregovorima koji će rezultovati daljim jednostranim davanjima bez recipročnih ekvivalentnih dobitaka koji jedino mogu da osmisle ovaj komplikovani proces?

Insistiranje PR na otkrivanju pogrešne orijentacije EU, tj. na osudi selektivnog ili diskriminatornog tretiranja pojedinih cepiva, što znači neodobravanje negativnog odnosa prema ruskoj i kineskoj vakcini, može se osporiti sa dveju potpuno različitih i logički nezavisnih osnova.

Prvo, nije PR jedini koji Srbiju u Briselu može da predstavlja, što znači da umesto njega može u Brisel da otputuje jedan od ne tako malobrojnih drugih Srba koji su (re)vakcinisani jednom od za EU prihvatljivih vakcina.

Drugo, za one koji smatraju da je Srbija kroz briselske interakcije samo davala a ništa nije zauzvrat dobila – a to izgleda da je zvanični stav naše vlasti – u Brisel i ne treba putovati jer bi to značilo na sumu postojećih dodavati nove štete.

Na ovoj argumentativnoj liniji zaključak se nameće sam po sebi: neka PR obavezno primi kinesku vakcinu i neka lepo ostane kod kuće.

Kao nekakav dodatak može se priključiti i savet: neka taj ostanak kod kuće iskoristi kao nasušno potrebni odmor tako što će se uzdržati od tako brojnih izjava i bitno redukovati slikanje za novine i televiziju.

Takvo opredeljenje za zasluženi odmor ima i svoj čvrst oslonac u Ustavu za koji je dobro poznato da ne predviđa niti propisuje daleko najveći broj poslova i aktivnosti koje naš PR tako predano radi.

Autor je profesor emeritus Alfa univerziteta