„Pregovarač“ i njegovi pomagači

Pri tome sam precizno navodi naše neprijatelje da nas napadnu tamo gde smo najslabiji, kako bi pred sopstvenim narodnom lakše opravdao svoje poraze.

U tom popuštanju protivničkoj strani on ide toliko daleko da nam se čini da kada bi kosmetski Albanci od njega zatražili da im, na primer, da i Kragujevac, on ni tada ne bi apriori odbacio takav njihov zahtev kao nerazuman, već bi posle kraćeg negodovanja i patetičkog zapomaganja po medijima objasnio srpskoj javnosti da moramo da sednemo da razgovaramo sa Albancima i da vidimo šta je najviše što možemo od toga da izvučemo.

Onda bi Albancima kao kompromis ponudio pola Kragujevca, ili kao još genijalnije rešenje, ponudio bi im Kraljevo u zamenu za deo Kragujevca, jer je Kraljevo manji grad, pa bi i štetu, koja se nanosi Srbiji, mogao da prikaže kao manju. Istovremeno bi njegovi analitičari i eksperti dobili zadatak da na režimskim kontrolisanim medijima, zbunjenoj srpskoj javnosti, predstave takav njegov potez kao genijalan i kao još jednu našu pobedu od recimo 6:0.

Posle bi se svima hvalio kako je time uspeo da sačuva mir i da zadovolji sve strane. Pre svega sebe samog, što je zadržao vlast, zatim, zapadne izaslanike što su njihovi pritisci ponovo urodili plodom, Albance što je njihov blef ponovo upalio i što se čude što su dobili više nego što su realno očekivali.

I na kraju, srpsku javnost, koja anestezirana preko medija, može da nastavi da mirno spava.

Mnogi podržavaoci Vučićeve politike prema Kosovu i Metohiji su bili sigurni da on ima nekakav tajni kec u rukavu i da je samo pitanje dramatičnosti trenutka kada će ga izvući i u poslednjem trenutku spasiti celu stvar, ali kada su, sa davanjem brojnih ustupaka Albancima, preko pozivnog broja, energetskog sistema, sudstva, carine, saobraćajnih tablica i dr., primetili su da se njegov rukav svakim ustupkom sve više skraćuje i da je mu je otkinut do ramena, žalosno primećujući da čak i da ima nekog keca, više nema gde da ga sakrije, pa se sve glasnije mogu čuti povici „car je go“.

Da bi prikrio svoje neuspehe u pregovorima, neprestano plaši srpsku javnost da su njegovi glavni prioriteti da sačuva mir i po svaku cenu izbegne rat, jer ne želi da srpskim majkama vraća decu u kovčezima, misleći na srpske vojnike.

Svesno izbegavajući činjenicu da profesionalni srpski vojnici nisu deca i da se svi oni, koji imaju više od 18 godina, tretiraju kao punoletni radno i vojno sposobni građani. Kao što je neko dobro primetio, to bi bilo isto kao kada bi se u državi pojavila neka opaka zarazna bolest a ministar zdravlja zauzeo čvrst stav da ne želi da angažuje svoje lekare na lečenju naroda, jer ne želi da se neko od njih zarazi i smrtno razboli i da ga takvog vrati majci.

A i jedni i drugi, mislim i na vojnike i na lekare, školovali su se i obučavali da bi pomagali svom narodu i položili su zakletve zbog toga. Naravno da niko ne želi rat, ali srpstvo očajnički vapi za malo dostojanstva.

Čini se da se i povodom eventualnog prihvatanja nemačko-francuskog plana za uređenje odnosa Srbije i „Kosova“, polako zahuhtava ista medijska propagadna po već oprobanom receptu pripremanja srpske javnosti da prihvati plan, kao nešto što se ne sme odbiti, jer će, u protivnom, ceo srpski narod zadesiti „strašna katastrofa“.

Naravno, orkestrirana kampanja i ovoga puta najpre počinje sa Televizije PINK, čija voditeljka jutarnjeg programa proziva Srbe sa Kosova i Metohije koji su prodali zemlju pa došli u Beograd da glume da su jadni i da im treba pomoć a istovremeno gaze preko svih da bi ostvarili svoj cilj.

Tačno je da je jedan deo kosmetskih Srba dobro unovčio svoja imanja i sa dobijenim novcem obezbedio sebi zavidan stambeni smeštaj, luksuzan auto i kupio radna mesta.

Njima se i sam ne ponosim. Ali, da li voditeljka zna da su oni možda samo želeli da liče na nju, kako bi se lakše uklopili u novu sredinu i bili prihvaćeni od materijalističkog sveta, kome ona pripada i koji upravo televizija na kojoj radi, propagira i njime truje srpski narod.

Autor je stanovnik Orahovca, Kosovo i Metohija

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.