Premijer na crti

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; } P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

Ministar se branio da je postupio po zakonu o „izlasku države iz medija“ koji je donela upravo aktuelna vlada. Samo malo kasnije premijer je pokazao svoju pravu ćud, okrenuo je ćurak. Nakon brojnih reagovanja javnosti – da je slomljena medijska kičma Srbije, a neki strani mediji saopštiše da je umro „istorijski Tanjug“ – izjavio je da oni koji kukaju za ovom novinskom agencijom i „ako toliko vole Tanjug – neka plate“. Precizirao je na svoj način i cenu: Tanjug vredi onoliko koliko je trebalo „da pljune vlada“. (Šta li je ovom vulgarnošću hteo da naglasi, ili poruči, i kome?) Nije li ovom izjavom prozvao i ruskog ambasadora Čepurina, koji je Tanjug označio kao „super brend dobro poznat u svetu i veoma važan za ovu zemlju“? Treba, međutim, podsetiti da Tanjugova biografija – rođen u NOB-u u okrilju AVNOJ-a i afirmisan u socijalističkoj Jugoslaviji – već odavno iritira mnoge u današnjoj Srbiji.

Srpski premijer je tih dana imao važnije prioritete od Tanjuga – od Uneska, stalno prisutnog Kosova, do MMF. Pre nego što su razgovori završeni, saopštio je naciji da je MMF bio „mekšeg srca“ od njega: „Dozvolio bi veće povećanje penzija nego što sam mislio, ali ja to neću. Eto neću!“ Tako i bi. Premijer je ostao pri svom. Penzije je povećao za 1,25 odsto: Za većinu nikad veće – kako reče, kao da niko ne pamti kolika mu je penzija bila pre umanjenja, i potpuno nesvestan da je time ponizio najstariju generaciju. NJihovo dostojanstvo bi očuvao da je umesto toga, za tih 200-300 dinara, izvršio novo smanjenje, jer povećanja ionako nema bez prethodne restitucije. Skromna sredstva su, treba podsetiti, ponovo – kao što je bio slučaj sa porezima – obezbeđenja povećanjem nameta građanima – samo od akciza na benzin četiri milijarde dinara.

I dok nam Aleksandar Vučić svakodnevno demonstrira svoju moć, neki u Srbiji se prisećaju Luja Četrnaestog, o kome „ne znaju ništa“, reče uvređeni premijer, ali znaju njegovu čuvenu izreku kojom je podanicima, Francuzima, a pre svih plemstvu, koje je u Versaju držao pod okom, stavio do znanja da ne uobražavaju da nešto znače – „Država, to sam ja“. Premijera je pogodilo to poređenje, mada ide njemu u prilog. Luj je, kao što je neko duhovito primetio, bio tek Četrnaesti, njegova vladavina u 17. i 18. veku, duga pune 72 godine, označila je procvat Francuske.

Vučić je tek Prvi, vlada tek tri godine, eventualni procvat je još daleko. Uz to, za razliku od Luja, Vučić ima prednost o kojoj Francuz nije mogao ni da sanja – TV, da bira kanale, da svakodnevno, u svako doba dana, građane upoznaje sa reformskim „istorijskim“ dostignućima koja nagoveštavaju bolju budućnost („Srbija će posle Vučića živeti bolje nego pre Vučića“). Mada, Luju je bilo malo lakše – nije morao da brine o rejtingu. Kako god, na Vučiću je da vidi treba li mu podrobnija analiza tog poređenja s velikim Francuzom, čiji su se život i vladavina okončali pre tačno tri veka.

Naš premijer u međuvremenu ima i preča posla – da se pozabavi, recimo, odnosima u svojoj vladi. Koalicija mu je uzdrmana brojnim aferama, ali i uzajamnim više uvredama nego optužbama – starim i novim. Uzmimo samo frapantnu izjavu ministarke Zorane Mihajlović da „socijalisti nisu ljudi već bednici“. Ili izjavu ministra odbrane Gašića da je ponosan na slučaj „helikopter“!… Pa afera „zaštićene braće“ na Prajmu bez epiloga ili zbivanja oko bliskog premijerovog saradnika, prestoničkog gradonačelnika g. Malog.

Srpski premijer svakako zaslužuje priznanja – za upornost oko privlačenja stranih investicija, za inicijative u regionu, odnosa prema migrantima, principijelno balansiranje između EU i Rusije, angažovanje oko Uneska i u vezi s Kosovom i uopšte oko odnosa s Prištinom…

I ne bi trebalo da misli da nema opasnosti, jer nema opozicije koja je, treba reći, unutarstranačkim podelama samu sebe marginalizovala. Najsnažnija opozicija mogu da budu građani. Uostalom zar nije i sam premijer priznao da je narod protiv reformi, ali da je uprkos tome spreman da izađe na crtu. Ostaje da se vidi ko će i kada povući tu crtu.

*Autor je novinar

PRE { text-indent: 2.5cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }PRE.western { }PRE.cjk { font-family: „Droid Sans Fallback“,monospace; }PRE.ctl { font-family: „FreeSerif“,monospace; }P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }