Premijerkina paralaža

Naizgled ničim izazvana, u jednom trenutku je izjavila: „Podsetiću vas, profesor Radovanović je u februaru rekao da će korona da zaobiđe Srbiju i niko mu nije rekao …“. Na kratko je zastala, a voditeljka, navodno novinarka (!?), hitro je uskočila: „Ne lupetaj!“ Brnabićka je spremno dočekala da dubokim glasom potvrdi: „Da!“. Dribling, dupli pas i – gol (ili autogol?).

Nedelju dana sam čekao da savetnici došapnu premijerki ili da se, bar, oglasi njen sve poznatiji sufler: „Ana, omanuli smo, naši su to tvrdili, Radovanović nas je smarao upozorenjima“. Ni izvinjenja, ni ispravke.

Čak i da sam dao, a nisam, izjavu tako nerazumnu zbog svoje isključivosti, kakve veze ima krivotvoreno mišljenje jednog penzionera sa teškoćama na koje nailazi vlast zbog skrivanja podataka o obolevanju i umiranju?

Situacija neodoljivo podseća na nekada popularni vic o poseti američkog predsednika Kenedija moskovskom metrou.

Njegov domaćin Hruščov mu ponosno kaže kako vozovi stižu u stanicu na svaka dva minuta, pa se gost, posle četvrt sata cupkanja, usudi da pita: „Gde je taj voz?“, da bi dobio nabusit odgovor: „A zašto vi mučite crnce?“

Vratimo se u stvarnost. U Danasu sam 28. januara napisao: „Znatna je verovatnoća da će nas ovaj virus mimoići, poput prethodna dva – izazivača SARS-a i MERS-a. Ukoliko iskrsne, očekivani ishod je pojava tek po nekog bolesnika. Teoretski je moguća masovnija epidemija, ali su preduzete sve mere da se to spreči.“

Dakle, pominjem i mogućnost epidemije masovnih razmera, ali se pozivam na uveravanja zvaničnika da smo pripremljeni da do toga ne dođe.

U trenutku kada je taj tekst pisan, u Evropi se za postojanje kovida 19 znalo jedino u Nemačkoj, a na dan kada je članak objavljen, Nemačkoj se pridružila i Francuska. Iz Italije i Španije još nema ni nagoveštaja o pojavi nove bolesti.

Tokom februara, koji premijerka pominje, dao sam dva intervjua.

Za Vreme sam rekao 6. februara: „A, lako je moguće da nas i ova epidemija zaobiđe ili da se sve završi sa 1-2 bolesnika, uz eventualno još po nekog, od njih zaraženog pojedinca. Dakle, ne očekujem dramatičnu situaciju.“ Odmah sam uzeo u obzir i alternativne mogućnosti: „Ako situacija bude ozbiljnija, na Surčinu će biti deljeni leci sa uputstvom gde će pisati da se javite lekaru ako u narednih 14 dana počnete da kašljete i dobijete temperaturu. Ako je situacija još ozbiljnija, evidentira se ime svakog putnika i beleži se kuda ide dalje sa aerodroma.“

Glas Amerike 28. februara beleži moje reči: „Izjava ministra zdravlja Srbije da je ovo mnogo slabiji virus od gripa i da ‘kod 90 odsto zaraženih virusom, bolest prođe bez ikakvih posledica, te nema mesta panici’, deluju malo neodgovorno…

Pa čekajte, ako je 3.000 ljudi umrlo do sada, morate da pokažete ozbiljnost. Pogledajte samo da je dvocifren broj umro u Italiji“ (do tog jutra Italija je imala 17 žrtava).

U brojnim raspravama u to vreme bio sam najbliži sagledavanju budućih događaja na način na koji su se odigrali. To je u jednoj TV emisiji spontano konstatovao i moj kolega P. Kon.

Inače, svi koji smo imali određena epidemiološka znanja i bili spremni da pratimo situaciju dolazili smo do vrlo sličnih zaključaka, uključujući i predstavu o ponašanju novog virusa korona u letnjem periodu.

Razlikovali su nas jedino pritisci kojima smo bili izloženi. Zahvaljujući svom nezavisnom statusu, dopuštao sam sebi luksuz da se držim isključivo profesionalnih uzusa.

Do kada će carevati umišljeno pravo predvodnika ove države da prljaju svoju savest … dobro, ne, manimo se jakih izraza, primerenije je reći reputaciju, izmišljanjem i blaćenjem pojedinaca za koje im se učini da su izustili neki kritičan glasić? Odgovor se sam nameće: dok im se može, odnosno dok je taj, inače moralno nakazan model ponašanja za njih probitačan.

Autor je epidemiolog, redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji