Foto: Maja Simić„Sam grad je, mora se priznati, ružan” – Kuga, Alber Kami
Probudio sam se negde pred podne, jer jutra su dobra jedino kada se prespavaju, i podigao roletnu bez koje bi ignorisanje jutara bilo moguće, ali osetno teže. Odškrinuo sam prozor koji gleda ka zapadu i seo, tik uz njega, na ivicu kreveta. Nekada su se sa tog prozora, dok je još bio kuhinjski i od drveta, u vazdušnoj perspektivi nazirala brda u pravcu Knića, samo delimično zaklonjena soliterima na Maloj vagi. Skroz udesno, kao na dlanu, video se i „Ipsilon“, u čije smo svetioničko crveno svetlo na krovu gledali tokom prvog zamračenja u prvoj noći bombardovanja.
Nešto bliže u vidnom polju stajala je skoro čitava nova zgrada „Radoja” odakle sam, pak, godinama, skoro svaki dan posmatrao isti ovaj prozor i pitao se šta u tom trenutku, dok sam ja na času, rade moji u stanu na četvrtom spratu ili šta radi stan dok smo mi u školama i na poslovima. Od prozora do „Radoja“ i nazad prostirali su se, u redovima, krovovi kuća, a za jedan sam krov, duguljast i prekriven ostarelom ćeramidom, kao mali mislio, i još uvek mislim, da je železnička pruga i da tuda prolaze vozovi koje nikad nisam video jer su me, dok sam još bio niži od donje ivice, podizali da gledam kroz prozor izgleda samo onda kada bi voz već prošao, a kasnije se očigledno red vožnje promenio i vozovi tuda više ne prolaze.
Sada kad je ovo prozor spavaće sobe i od plastike kroz njega se može gledati samo pravo u veliku pregradu sačinjenu od novopodignutih stambenih zgrada koja, osim što je ubila pogled, polako ubija i strujanje vazduha.
Izašao sam u noćnu šetnju u petak da nastavim sa započetom potragom. Volim kragujevačke ulice noću, posebno kada su puste, a neobjašnjivo su puste u ovo vreme kada bi trebalo da vrve od mladih i „onih koji se tako osećaju”. Čudim se što na ulicama skoro da nema nikoga i pitam se u koje su se rupe sakrili. Kao pečurke posle kiše, rastu stambeno-poslovni objekti za čiju gradnju i promet objašnjenje imaju jedino taksisti, koji ionako jedini imaju odgovore na sva pitanja.
Čak su i Glavnom ulicom, kao i mnogim drugim ulicama, počele da se nižu apoteke, kockarnice i kladionice na izrudarenim temeljima starih kuća čija je namena ionako godinama pre bila promenjena iz stambene u noćnoklubašku. Jedino još uvek, neuništiv, stoji „Geto” i ispred njega zaostali atomi hiljada duša i tela naslonjenih na daske koje drže pivske flaše. Ti atomi ga valjda i čuvaju.
Očigledno sam već dovoljno mator da se pitam zašto uopšte pokušavam da se setim kako su do pre samo neku godinu (ili mesec, ma dan) izgledale ulice kojima sam prolazio, nekima od njih i svakodnevno, godinama. Izgleda da nisam obraćao pažnju ili se nisam dovoljno trudio da zapamtim kuće, dvorišta, drveće, žbunove, ljude. Valjda mi nisu bili dovoljno bitni ili sam, naivno, mislio da će zauvek biti tu. Svakako je to moj problem.
Mnoge od njih i jesu tu i dalje, zauvek sačuvane na fotografijama, od kojih većinu niko nikada više neće ni pogledati. A mudre knjige i još mudriji starci kažu da tako treba ili makar da je neizbežno, da se i nekada menjalo, da je i nekada nestajalo i nicalo, pa su se ljudi isto tako pitali kako je bilo pre, jer nisu mogli da se sete. Tako su se nekada davno i Dom omladine i Vatrogasni dom šepurili svojom arhitekturom, pa sada niko ne zna kako izgledaju iako su i dalje na svojim mestima. Ni ja ne znam kako zapravo izgledaju. Svejedno, očigledno sam već dovoljno mator da sam izašao napolje da još jednom pogledam čega ono beše nema. Ono što je još uvek tu ionako će zauvek tu i biti.
Kao i svaki put, zaključak je isti. Potragu nikad neću završiti jer dobrim delom nemam više šta da pronađem, ali u potrazi je ionako jedini smisao. Ono što je još preostalo, što još nije nestalo, što se zapravo obnavalja, jeste neorganizovan, neuređen, nedefinisan grad. Nema velikog kružnog trga sa ulickanim spomenikom i ulicama koje se zrakasto slivaju u njega. Nema „osmišljenih” žardinjera i klupa, samo divljina nehata. Iza ćoška ne znate šta vas čeka ako tamo već niste bili, samo strah i mrak.
Neki bi rekli da je Kragujevac ružan i neki bi se i složili. Ali ono što je ostalo i što je i dalje tu jeste to što nije dosadno lep. Lako je projektovati, ulickati, namazati. Teško je snalaziti se. Kragujevac je lep, zapravo, baš zato što je ružan.
Autor je knjižničar u Narodnoj biblioteci „Vuk Karadžić” Kragujevac
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
