Prestonica nekulture, drugi put

Događaj broj 1. Šodroš, koji rendgenski detektuje nasilje koje metastazira i očigledno će biti sve veće. To su društvene funkcije i teško ih je zamaskirati. Dakle, ne može se evropskom prestonicom kulture zvati grad u kome je dijalog kao ključ savremene kulture zamenjen pendrekom. Nasilje koje ovih dana gradska vlast sprovodi nad sopstvenim građanima i aktivistima nisu kandidovala Novi Sad za nekakvu prestonicu (ne)kulture već su ga direktno kvalifikovala. Nekultura u svom punom izražaju.

Događaj br. 2 mi je u prvom trenutku ovo crnilo pred očima ublažio, ali na kratko nažalost. No, pođimo ka razjašnjenju. U kultnom novosadskom prostoru, bar tako ga ja pamtim, Studio M održava se veoma zanimljiva izložba Vreme i vaseljena posvećena čuvenom srpskom naučniku Milutinu Milankoviću.

Izvanredna postavka koja posetioca upoznaje sa razumevanjem pojma vremena i promenom u razumevanju razvojem civilizacija, religija i naučnih saznanja. Veoma vešto i prosečnom gledaocu jasno pokazano je kako se pojam vremena razumeo i razume danas.

Savremena tehnologija je iskorišćena potpuno u tom cilju jasnoće a da čitava postavka bude i zanimljiva. Vrlo često se desi da stvar iskliza i da ravnoteža između atraktivnosti i jasnoće o čem je izložba bude narušena i da jedna strana prevagne. Sve pohvale autorima izložbe dr Dušanu Jovoviću i profesoru dr Aleksandru Petroviću.

Jedna nit meni posebno zanimljiva su pčele i pčelinja saća koje se provlače celim tokom izložbe a postoji i soba posvećenu samo pčelama. Mene su podsetile na mog profesora matematike, legende gimnazije Svetozar Marković (poznatijoj kao Tozina) Dušana Kovačevića.

Veliki pedagog i predani matematičar odškolovao je niz generacija, i ono što je zanimljivo, a u to sam se lično uverio, kao zaneseni pedagog pratio je svoje učenike i to ne samo iz svog razreda i nakon odlaska na studije, zaposlenja ili odlaska iz zemlje.

Kao neka enciklopedija o ljudima kojima je predavao. Pripremao je i po odlasku u penziju učenike za matematička takmičenja, a na moju izložbu 2005. godine u Vojvođanskoj banci dolazio je svaki dan. Ko je imao sreću da kod Kovačevića sluša matematiku i dan danas oseća toplu senku ovog velikog čoveka. Napisao je i knjigu posvećenu arhitekturi pčelinjeg doma Matematički problem ćelije pčelinjeg saća.

Pčelinja saća su, prema Materliku (Život pčela) najsavršeniji oblik životne logike na planeti i da slike saća treba slati u svemir u susret nekim inteligentnim mogućim civilizacijama. I zašto sam i ovaj događaj razumeo kao deo nekulture, iako nam je doneo zadovoljstvo a meni i sećanje na divnog čoveka i profesora Dušana Kovačevića? Pa, izložba će proći a nekultura sećanja će ostati.

Koliko je samo trebalo da srpska javnost sazna za Milutina Milankovića, a o profesoru Kovačeviću ni novosadska javnost ne zna dovoljno, ako uopšte nešto zna. E, pa kad se takvim ljudima ne oda počast kojom se podižu standardi ljudkosti, ljudske posvećenosti i morala, onda svaka generacija umesto da se na te naučne i moralne velikane osloni, počinje da gradi iz nule. Iz ništa. Pa onda pendrek lako postane civilizacijski i dijaloški alat. A nasilje i cilj i alat.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.