Preteće beline u mraku

Ono je nailazilo na ignorisanje vlasti, uz povremeno potcenjivanje (nisu to „pravi“ borci protiv kovida 19), te ne samo na lebdeće, već i na direktne pretnje. Dramski obrt nastao je kada su lekari najavili okupljanje za predvečerje poslednje septembarske subote na čuvenom Platou, između Rektorata i Filozofskog fakulteta.

Šta je nateralo ministra zdravlja da mu odjednom najpreča briga postane hitan susret sa delegacijom Udruženja? Zdravstveni radnici nemaju prava na klasičan štrajk (dozvoljena im je samo kratkotrajna obustava rada), a zabranjeno je okupljanje više od 30 ljudi čak i na otvorenom prostoru. Zašto vlast nije s podsmehom posmatrala kako sićušna grupa od dve-tri desetine lekara deluje izgubljeno na relativno prostranom trgu ili sačekala da se pojavi 31. učesnik, pa da krene u akciju hapšenja?

U Udruženju su bili dovoljno mudri da, uz planirano obraćanje svojih predstavnika medijima sa improvizovane tribine, pruže priliku građanima da se upute ka Studentskom trgu. To nije bio ratoborni poziv Majakovskog („Vadite šetači iz džepova ruke …“), već miroljubiva ponuda javnosti da se, ko želi, došeta u beloj odeći kao simbolu jedne ponižavane profesije (uz sve ostale, ako se izuzme, često istovremeno, bavljenje politikom, kriminalom i vođenjem navijačkih grupa). Pojedinci, parovi ili članovi istog domaćinstva hodali bi nezavisno jedni od drugih, ali bi se dobijao utisak kao da suton razbija ogromno jato labudova.

To je slika koja bi obišla svet, kao ona majska utakmica sa 15-20.000 gledalaca kada se vlast, u potrazi za trenutnom političkom korišću, dugoročno obrukala. Nije trebalo biti Bizmark, pa shvatiti da vlastodršcima takva slava više ne treba.

Udruženje je zahtevalo da sa Ministarstvom zdravlja reguliše „način daljih međusobnih odnosa, koji moraju biti u interesu sistema javnog zdravlja i svih građana Republike Srbije“, da ministar hitno uputi apel direktorima zdravstvenih ustanova da „prekinu sa kršenjem prava lekara“, da svi mladi lekari zaposleni tokom vanrednog stanja ostanu „u radnom odnosu i na odgovarajućim poslovima“, te da se hitno smene direktori Opšte bolnice u Novom Pazaru i KBC Zvezdara.

Pokrenuto je i pitanje odgovornosti Kriznog štaba. Ukazano je na sve nedoslednosti, kontradiktornosti i pogrešne odluke ovog tela, uz poseban naglasak na odnos prema istini, zbog čega je ono, čak i po priznanju samih njenih članova, izgubilo poverenje građanstva. Razumljivo je, međutim, što se odustalo od, objektivno gledano, neostvarivog zahteva da se smeni ceo Krizni štab, sa čelnicima njegovog ekonomskog (predsednik Republike) i medicinskog krila (predsednica Vlade).

Takođe nije bilo izgledno da će vlast priznati pravnu neutemeljenost ustrojenja Kriznog štaba, te suzbijanje epidemije prepustiti zakonski predviđenoj Republičkoj komisiji za zarazne bolesti. Ipak je na tome valjalo insistirati, kao poruci da odlučivanje o protivepidemijskim merama treba izmestiti iz domena politike, ma kako zvaničnici doživljavali kao opasnost, maltene presedan, svako uterivanje u pravne okvire.

Za posmatrača sa strane ne izgleda da je dobro što su predstavnici Udruženja prihvatili da razmotre mogućnost popunjavanja Kriznog štaba sa dva-tri svoja člana, mada je moguće da nisu imali izbora. Novajlije rizikuju da utapanjem u već glomazno telo od četrdesetak (?) duša izgube svoj identitet i, uz to, namaknu na sebe štapsku kompromitujuću reputaciju. Dogovor sa ministrom imao bi, međutim, smisla ukoliko bi kooptirani predstavnici Udruženja svoj rad čvrsto uslovili prethodnim uvidom u izvornu verodostojnu dokumentaciju. Jasno je da bi, bez sagledavanja stvarnog, nefriziranog stanja, oni same sebe sveli na marionete i time ne samo stručno, već i moralno diskvalifikovali.

Dodajmo da nije rešenje u zahtevanoj većoj zastupljenosti katedara epidemiologije, infektologije ili virusologije u Kriznom štabu. Skoro sve predstavnike nabrojanih disciplina u tom telu već čine univerzitetski nastavnici. Stvar je u njihovoj neizborenoj slobodi da donose odluke bez političkog opterećenja. Ta kapitulacija skupo ih je stajala.

Rezultat pregovora dve suprotstavljene strane tek će se pokazati. U ovom trenutku dobija se utisak da je Ministarstvo zdravlja ubeležilo nekoliko poena u svoju korist. Prvo, izbegnuto je okupljanje lekara i građana kao neposredna ozbiljna pretnja. Drugo, dogovorom o jednomesečnim susretima umrtvljena je potencijalna snaga udruženih lekara. Treće, svoju stvarnu ili umišljenu nadmoć vlast je pokazala nastavkom prakse smenjivanja „nelojalnih“ načelnika u zdravstvenim ustanovama.

Sada je na Udruženju da reaguje na kršenje dogovora zahtevom za hitan sastanak sa ministrom. To je prilika i da se energično postavi pitanje pritisaka na lekare, uključujući neke ugledne stručnjake sa VMA. Naš civilni i vojni sanitet uvek su bili usko povezani, a u objašnjenje da dva ministra, zdravlja i odbrane, samostalno donose odluke teško može da poveruje čak i neki putnik namernik na proputovanju kroz Srbiju.

Okupljanje lekara i drugih građana na Platou ostaje realna mogućnost. Sive i ovih dana kišom natopljene ulice belog grada još uvek može da oplemeni pojava ljudi u belom. Bezuba je ministrova pretnja da bi organizatori bili krivi za naredni talas epidemije, jer bi učesnici planiranog performansa hodali ulicama svog grada na više nego dovoljnom rastojanju, poštujući sve razumne mere predostrožnosti. Jedina razlika u odnosu na ostale šetače bila bi njihova odeća.

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji