Pretkolonijalno medijsko doba

Ma koliko neobična, analogija sa tim istorijskim razdobljem nameće se zbog istovetnosti i metoda i ciljeva. Kolonijalni osvajači su lokalnom poglavicama davali đinđuve i perle da zauzvrat prigrabe slonovaču i zlato.

Ako se na medijskoj sceni u Srbiji danas prati razmena dobara, lako će se uočiti da se od tog doba promenilo jedino to da lokalne poglavice – koje su se vremenom premetnule u gospodare – domorocima u medijima nude đinđuve i perle u zamenu za slobodu izražavanja i nezavisno novinarstvo koje – ne samo metaforično – za novinare ima istu vrednost kakvo je u pretkolonijalno doba imalo zlato i slonovača.

Svrha ovoga poređenja je da podseti kako se u novinarstvu kao i u bilo kojoj drugoj društvenoj delatnosti ne mogu – kao u dečjoj igri „školice“ – preskakati polja a da se ne naruši logični i prostorni i vremenski redosled.

Ne može se, drugim rečima, govoriti o „poboljšanju“ medijskih prilika a da se – pre toga –  ne prihvati pravo na postojanje nezavisne štampe i televizije. Još određenije pravo na postojanje različitog mišljenja. Ne obavezno opozicionog. Samo različitog od vladajućeg.

Takvo stanovište neizbežno pomera fokus sa medija na celo društvo. Kako se, drugim rečima, može govoriti o „poboljšanju“ izbornih uslova a da se pre toga ne prihvati kao normalno i prirodno postojanje opozicije kao suštinsko obeležje svakog demokratskog društva. Vlasti je, naprotiv, ovde doživljavaju kao razgnevljeni bik pred kojim toreadori u španskoj areni mašu crvenom maramom.

Da se – umesto prijemčivosti – sve što odudara od vladajućeg mišljenja doživljava kao svetogrđe potvrđuju mnogi primeri. Poslednji u nizu je slučaj Ponoša. Dovoljan je bio samo (nepotvrđeni i kasnije opovrgnuti) nagoveštaj da će se kandidovati na predsedničkim izborima da čoveka razapnu na krst.

Znači li to da politikom kao opštim dobrom (kako se taj pojam opisuje još u staroj Grčkoj) može da se bavi samo vladajuća partija. Da su svi koji se usude da – makar različitim mišljenjem – osporavaju njenu opsednutost večnom vlašću „neprijatelji naroda i države“.

Ako je tako – a tako je – tada smo, kako je već rečeno, u „pretkolonijalnom medijskom dobu“.

Pa pošto iz njega još nismo izašli da vidimo kakve se đinđuve urođenicima danas nude?

Osnivaju se „radna tela“, uvode „nova pravila“, „pripuštaju se“, kako bi to narod rekao, na stupce štampe i ekrane televizije i poneke opozicione ličnosti.

Pa šta se promenilo?

Ništa ili gotovo ništa. Ako ne verujete da je tako, osmotrite ko su najčešći gosti na televizijama sa nacionalnom frekvencijom, na „Pinku“ i „Hepiju“. Ako to nije dovoljno, pogledajte kako izgledaju emisije na RTS-u na koje su „pripušteni“ opozicionari. Iako se takve sesije proglašavaju kao debatne i – u zvučnom smislu polifone – predstavnici vladajuće partije ih – uz puno sadejstvo i razumevanje voditelja – redovno pretvaraju u monolog koji više liči na hajku na divljač nego na ozbiljnu raspravu.

Nedostaje samo lovački rog da obznani kako će se završiti.

Đinđuve nam, dakle, neće pomoći da izađemo iz „pretkolonijalnog medijskog doba“. Čak i kada se dele uz posredovanje evropskih parlamentaraca koji žmure na oba oka kada tapšu po leđima upravo one za koje je javna reč privatno, partijsko vlasništvo. Nimalo začuđujuće. Potiču iz zemalja koje su – kao nekadašnje kolonijalne sile – dobro upućene kako da se ophode sa lokalnim poglavicama.

Šta tada?

Za početak najpre da odustanemo od dečje igre „školica“ u kojoj je dopušteno preskakanje na asfaltu polja iscrtanih kredom. U novinarstu, u društvu u celini, prenebegavanje redosleda nije moguće a da se ne naruši prirodni sklad i sam smisao željenih promena. Nema, drugim rečima, nikakvog smisla da se raspravlja o boljim uslovima za nezavisne medije i slobodu izražavanja a da se prethodno ne dopusti postojanje i jednog i drugog.

Bilo bi takođe neophodno da se ukine lažno predstavljanje. Da se stvari nazovu pravim imenom. Dopustivo je, svakako, da vlasti imaju svoje propagandne biroe. Neka tada izmišljaju koliko im se prohte. Na neki način bi to bilo pošteno. Plaćeni su da to čine u korist vlasti i vladajuće partije. Ali nemojte ih, zaboga, zvati novinama i televizijama.

Autor je publicista