Naša vlast je kao oni ljudi koji ne znaju da ispričaju vic ili, još gore – pričaju loše viceve.
Pa vas onda, nezadovoljni izostankom smeha, gnjave usiljenim objašnjenjima šta je koja reč značila i šta je trebalo da vam bude smešno. Samo što vlast ne priča viceve. I njeno nezadovoljstvo ne potiče od toga što se ne smejemo. Naprotiv. (Evo, čak su i Nušićijadu oteli jer ih nervira što se smejemo. Vlastima.)
Predsednik države je čak i „video neka istraživanja“ po kojima „83 odsto građana Srbije misli da je teški napad na Marka Đurića – namešten, režiran…“ ali srećom pa predsednik tvrdi da je to nemoguće jer „nema u Srbiji 83 odsto idiota“.
Ono drugo „istraživanje“ koje su, za razliku od prvog, građani Srbije zaista videli, a po kojem je njih čak 68% spremno da ratuje za Kosovo – predsednik nije komentarisao. I nije postavio dijagnozu. Ne, ne – anketiranima nego – onima koji su ove navodne rezultate objavili.
No, kako to u životu zna da se namesti – vlast koju optužuju da (loše) glumi ima problem koji su iskusili i najbolji glumci kada su, posle briljantnih uloga u komedijama, pred publiku izlazili u ozbiljnim dramskim rolama. Jer, publika koja je navikla da se smeje nečijim duhovitim replikama videće humor čak i u „biti il ne biti, pitanje je sad“.
A publika kojoj ste priredili predstavu „Slanje oslikanog voza po kojem na svim jezicima piše: Kosovo je Srbija“ (zar ne treba: Kosovo i Metohija ili: Kosmet?) naravno da će pomisliti i da je slanje prefarbanog direktora Kancelarije za Kosovo takođe neka provokativna predstava. I naravno da će se pitati šta se njome htelo?
Nezadovoljna takvom reakcijom (dela) publike, vlast je navalila da nam objašnjava radnju iz prvog čina – te ko je gde stajao, te ko je zvao telefonom, te šta im sve poručujemo a nisu baš otvorene psovke, te kako ćemo premestiti vojne avione u Niš (te zato uzimamo gradski aerodrom na poklon?), te kako će onda da vide svoga boga… Čak se i premijerka pojavila u TV Dnevniku, doduše mnogo kraće nego predsednik onomad kad je trajao ceo Dnevnik, da nam prepriča kako se predsednik oseća (razočaran i zabrinut ali hladne glave) i kako mi treba da reagujemo (da budemo jedinstveni).
Ako i ne saznamo šta se sve šćaše i šta se ne šćaše po zemlji Srbiji ovim celonedeljnim insistiranjem na jednom događaju, hoćemo li bar uskoro saznati kako glasi sledeći stih ove nove pesme pretkosovskog ciklusa? Da knezovi nisu radi kavzi (iako zvuče kao da jesu) al je rada sirotinja raja (jer tako kažu tabloidi), no mi se ipak moramo opredeliti za neku drugu rimu? Nešto kao: bolje pakt nego rat?
Tekst je preuzet sa sajta Peščanik
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
